Izvor: S media, 20.Apr.2010, 18:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sotonje, kukumije, omaje i žabiželjke
Sada je, dakle, i naučno potvrđeno: ozbiljna agencija za istraživanje javnog mnjenja utvrdila je da 73 posto Srbalja veruje u svakojake budalaštine, naime u razne magije, vračare i iscelitelje. I sad, ako je na nivou države uprosečen takav postotak, onda je na jugu i jugoistoku blagi užas: biće da udara i u 90 odsto.
Južno sujeverje, međutim, ima neke specifičnosti. Evo ovako:
Relativno je malo takozvanih iscelitelja, ljudi ipak leče rak tamo gde se mogu >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << izlečiti - kod doktora.
Ali za manje opasne nevolje - na primer za švaleracije, razbijanje malera, nesrećna zaljubljivanja, seksualne slabosti, padanje na ispitima, razne strahove, nemirna upokojenja - e, tu stručnjaka ima koliko hoćete. Svako selo ima po dve-tri vračare i dva-tri vrača, a usluge su dosta jeftine.
Uz minimalne troškove možete saznati da li vam je žena verna, da li vam je muž stvarno na službenom putu, da li vas mrzi profesor, da li pokojni deda trupka noću po tavanu, da li vam je neko pustio maler.
Kad dođete do istine, odnosno kad vas vračara upozna sa činjeničnim stanjem, sledi terapija koja se, od mesta do mesta i od vračare do vračare, u osnovi veoma malo razlikuje, pogotovo kad je reč o jednostavnim nevoljama. Tu su raznobojni konci, maramice, lične stvari „protivnika“, poneka mantra i tajanstveni prašak ili napitak.
Ako se radi o složenijim problemima, recimo babi koja se povampirila, rekviziti su nešto robusniji, a terapijske radnje komplikovanije.
I tako: jugom kruže priče o nespornoj delotvornosti vračarskih zahvata, postoje i mnogi školovani ljudi koji su, pod izgovorom „baš da vidim šta je to“, posetili magove i magovice.
Ali umirovljenje nemirnih pokojnika i „zavezivanje“ neverne žene nisu najkarakterističniji za južno sujeverje. Najveći specifikum je verovanje u razna bića koja plaše ljude, noću, uglavnom u blizini vodenica, a u blizini reka svakako. I ne samo da plaše, nego i napadaju.
Nema sela u čijoj okolini ne postoji bar jedno mesto gde se pojavljuju neka od pomenutih bića koja su, što bi rekli na „brzim prstima“, poređana u skalu od najopasnijeg do bezazlenog.
To su vam sotonje, omaje, kukumije i žabiželjke.
Sotonje su, sama reč kaže, najgora vrsta. Deluju i na ljude i na životinje, na volove naročito. Nebrojeno puta su volovska kola, noću, iz čista mira skrenula direktno u Moravu. Susret sa sotonjom, dakle, može da se završi i sa žrtvama.
Omaje su takođe opasne, a najčešće idu direktno na čoveka tako što mu se popnu na leđa. Ne vidiš ih, a osećaš kako te jašu i teraju da ideš tamo gde nećeš. Mnogi ljudi su nađeni u zoru kako lutaju daleko od kuće, a pošli su kući, obično sa neke slave ili ispraćaja u vojsku. Omaje ih odvukle.
Kukumije su spodobe čiji obrisi mogu i da se zapaze kad se magla nadnese nad reku. Ispuštaju strašne zvukove, lome granje, čuju se teški koraci: sve čine da vas preplaše, ali izbegavaju kontakt. Za razliku od sotonja i omaja, ne vezuju vam noge, pa možete da pobegnete. U svakom slučaju, neprijatne su.
Najzad, žabiželjke. U osnovi, to su bezazlena bića čija je funkcija da vas nerviraju. Šuškaju, cijuču, bućkaju se u vodi kao kamenčići, grgore, ludiraju se. Pošteno govoreći, na njih više niko i ne obraća pažnju.
Eto tako.
Miroslav Ćosić
