Izvor: Politika, 29.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodna šetnja po sopstvenoj zemlji
"Je l' možemo preko", pitam oficira, Britanca. "Naravno, ovo je vaša zemlja", odgovara mi na engleskom. "Šta ćete onda vi tu", odgovaram
Srećemo se drugi dan u Jarinju. Tu je negde, oko pedesetak, nema pola zuba, skoro da nema ni kose, nema više ni mesta za još jedno pivo koje je namerio da popije, ali ..."Ja imam rešenje za Kosovo", kaže misteriozno pošto je ugledao novinarsku legitimaciju oko mog vrata. Nisam se prevarila da ga pitam. A ni on, izgleda, nije hteo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu neko ukrade ideju. Nju još ljubomorno čuva pošto su mu sve drugo uzeli. Kuću u Đakovici, posao, život. Ono što pokušava da rekonstruiše u nekoj baraci u Podgorici, gde se sa ženom, četvoro dece i majkom stiska od kada je komšija Albanac shvatio da može da proširi svoje imanje bez ulaganja, teško da se može nazvati životom.
Sramota me je malo što sam se ja našla da mu zameram za piće. Promašila sam suštinu. Baš kao i svi oni novinari koji su u ta dva dana na ta dva kilometra puta između Rudnice i Jarinja, između "našeg" i Unmikovog carinskog punkta, gde se skupio sav čemer ovoga naroda, imali više strpljenja i vremena za one koji su hteli da se požale što još nisu dobili lanč paket, nego za one koji su gladni samo toga da se prisećaju spaljene kuće, pobijene familije, izgubljenih godina i zemlje.
"A kako vam je ime", pitam onog "mog" pedesetogodišnjaka sa rešenjem za Kosovo.
"Šta je to bitno", pita on mene.
I nije, jer nisam ja tu da ispitujem, niti on da odgovara. Ne bi menjalo na stvari ni da poimence pobrojim svih petnaestak hiljada prognanika koji su još u sredu uveče počeli da pristižu u Rudnicu, nekih dvadesetak kilometara od Raške. U četvrtak ih bilo je oko 12.000, a u petak, kažu, i čitavih 15.000. Došli da traže da se vrate kući. Ne samo oni nego i ostalih 230.000 prognanih Srba rasutih po Srbiji.
Nabrojali smo tri voza, "ocenili" dvestotinak, možda i više, autobusa, više od hiljadu automobila. Dolazili su i sa one, kosovske strane, iz Mitrovice, Zubinog Potoka, Zvečana, Leposavića... Mnogi i peške. Došli da "onima" iz misije Saveta bezbednosti kažu da nije tačno da nema ko da se vrati na Kosovo. Ali strani ambasadori bili su tek 50 kilometara "blizu".
Administrativna linija na Jarinju, specijalno za ovu priliku, mogla je da se pređe bez legitimisanja. Prvi put od rata. Srbi nisu mogli da veruju, a nisu, čini se, ni unmikovci na prelazu kojima je bilo naređeno da nikoga ne diraju. Crnac u plavom džemperu sa plavom beretkom fotografiše Srbe koji su i to čudo morali da probaju – slobodna šetnja kroz sopstvenu zemlju.
"Je l' možemo preko", pitam sitnog, sedog oficira, Britanca, sa tamnim naočarama, koji sa rukama na leđima i bezizražajnom facom posmatra skoro detinje prelaženje ljudi sa jedne na drugu stranu nekoliko puta naizmenično.
"Naravno, ovo je vaša zemlja", odgovara mi na engleskom.
"Šta ćete onda vi tu", odgovaram isto na njegov bezobrazluk.
Odmahuje glavom kao da hoće da kaže da mu je dosta takvih razgovora.
"Ista si kao moja žena. Ona je Srpkinja iz Suve Reke i priča sve to isto što i ti, tako da ne moraš da me učiš", kaže. Nasmejasmo se oboje. Zet, zamisli.
Odlazim do dvadesetak mladića, studenata Više tehničke škole iz Uroševca sa "privremenim" boravkom u Zvečanu. Sa transparentima, u pratnji dva profesora i direktora škole Milorada Durlevića i oni prelaze na kosmetsku stranu. Prešli i stali pedesetak metara dalje.
"Šta ćete sad", pitam direktora.
"Ništa", odgovara on.
Čini se da je upravo to zaključak na koji je trebalo da ih navede ova nenadana sloboda prelaska praga Kosova. Dalje odatle nemaju kud.
Vraćamo se ka Rudnici. Kilometar i po niže niz put gužva oko kamiona sa kojih se dele hrana, dušeci, ćebad. Nestalo prostirki za spavanje. Šatori, koji su prethodne noći prokišnjavali, odavno su puni. Skoro da više nema mesta ni na ledinama oko puta. A nisu jedini koji na tim ledinama spavaju. Tu, pored puta, na jednom uzvišenju, i nadgrobni spomenici. Beli, stari kameni krstovi.
Uhvatila i noć. Narod potpalio logorske vatre svuda uz put. Žene odvele decu na spavanje, pa i one izašle oko vatara. Tu su i njih tri. Nevenka Anđelković, Dragica Radonjić i Dušanka.
"Stavi samo Dušanka, k'o da je važno, sve to dete što pišeš neće se čuti dalje od Beograda", kaže mi.
"Odakle ste došle?"
"Iz Podgorice." Dva autobusa. Ima ih još i iz Tivta, Sutomora, Andrijevice, Berana,...
"A odakle ste pobegle?"
"Iz Đakovice."
"Laže ko god kaže da Srbi mogu u Đakovicu, bile smo za Zadušnice, pucali su na nas i gađali nas kamenjem. Ne može Srbin u Đakovicu", kaže Dragica.
"Imate li gde da spavate?"
"Ne spavam već osam godina u svojoj kući, pa ne moram ni ovu noć", odgovara ona.
"A je l' ima dovoljno hrane", tek nešto da pitam.
Dušanka me preseče pogledom.
"Ima svega dosta, dete", objasni mi u četiri reči da nema nameru da prigovara i preti "okretanjem autobusa" kao neki koji su ranije toga dana shvatili da osim muke i jada nema ničeg dovoljno za sve. A bilo je i takvih. Ali bilo je i ovakvih.
Malo dalje oko svoje vatre – Zvečanci. Pantović M. ("Stavi samo M., dovoljno je", kaže) bivši radnik Vojske, sada bez posla, sa nekoliko svojih kolega. Istih kao on. Rešenih da "i ovo još urade za svoju državu, iako se ne nadaju da će pomoći".
"Pa, je l' se nadate nečemu? Čim ste tu, valjda se nadate?", pitam.
Neće da kažu ništa, sležu ramenima i odmahuju glavom, okreću se jedan od drugog da ne moraju ni sebi da priznaju da je nada postala čist luksuz.
"Nego 'ajde da se slikaš sa nama." 'Ajde.
Dalje još grupa žena iz Svinjara. Ostavile decu u Zubinom Potoku gde sad žive, i dobro su uradile. Nije za decu da spavaju na otvorenom na zemlji, pod Kopaonikom, na minusu. Pred jutro je udario mraz.
Sutradan se, po dogovoru od prethodnog dana, oko 11 krenulo na prelaz Jarinje. Na čelo kolone stavili jedanaestočlanu familiju Krstić koja je u izbeglištvu u Smederevu. Šestomesečna Sanja u očevim rukama. Za njima familije nestalih, rudari. Kolona prekrila put od Rudnice do Jarinja. Puno sveta, pa su tri mladića pred jednim šatorom, valjda, smatrala da im njihova pomoć nije neophodna.
"'Ajde, polazite", viče im čovek koji skoro da može otac da im bude. Oni odmahuju rukom.
"E, da mi je dva dana da smo Šiptari", skoro zakuka ovaj. Onu trojicu ni taj prekor nije pokrenuo.
Dvadesetak metara pred prelazom grupa momaka napravila kordon. "Mostaši", čuje se šapat. Momci koji stražare na mostu u Kosovskoj Mitrovici, postavljeni da zaustave masu da ne grune na prelaz.
"Opasni su", šapuću mi lokalci.
Narod stade, bi malo komešanja, dozivanja Rusije, reklo bi se jednom probiće masa na prelaz, onaj Krstić sa decom pretrča na drugu stranu pored neuobičajeno mirnih unmikovaca, još malo govora, zviždanja.
Ugledah na punktu onog Britanca, "našeg" zeta. Pozdravismo se skoro kao stari znanci.
"Šta ako krenu ovamo", pretim "praznom puškom" Englezu i pokazujem na kilometarsku kolonu pred nama.
On mi ništa ne reče, samo se izmače malo i rukom mi pokaza ka Kosovu. Umesto "izvol'te". I umesto "idite, ako imate kud".
Umesto odgovora ona kolona pred nama ubrzo polako poče da se razilazi, na drugu stranu. Bi mi, priznajem, skoro krivo što nije bilo ni juriša, ni pobedonosnog "upada" na "svetu srpsku zemlju", da skinem onom Englezu cinični osmeh sa lica. Umesto toga morala sam brzo da smislim opravdanje za "povlačenje" "srpske vojske", pa rekoh: "Ne povlačimo se, idemo u napad, okolo, vama s leđa".
Dragana Matović
[objavljeno: 29.04.2007.]
