Izvor: Blic, 14.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodan Vučetić: Od neodgovornosti do diktata
Slobodan Vučetić: Od neodgovornosti do diktata
Ni posle dva meseca od zaključivanja, odnosno potpisivanja od strane najodgovornijih državnih funkcionera Srbije, Crne Gore, SRJ i EU, 14. marta 2002. godine, Sporazum o principima odnosa Srbije i Crne Gore u okviru državne zajednice još uvek nije usvojen u Saveznoj skupštini. Paradoks je utoliko veći što su pre više od mesec dana Sporazum usvojile skupštine Srbije i Crne Gore, a njegovo usvajanje u Saveznoj skupštini blokira >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stranka (SNP) koja je prethodno glasala za njega u Skupštini Crne Gore. Formalni razlog SNP je zahtev da se uz Sporazum usvoje i zaključci da će izbori za skupštinu buduće državne zajednice biti neposredni, da će Savezna skupština i drugi savezni organi nastaviti da rade sve do formiranja organa buduće zajednice, itd.
Nesumnjivo je da se iza 'brige za očuvanje zajedničke države' kriju aktuelni politički interesi SNP. Naime, ovih dana predstoje lokalni izbori u Crnoj Gori, pa SNP u predizbornoj kampanji želi da dodatnim 'tvrdim' zahtevima uveri birače da je iskreni branilac federacije. Ujedno, želi i da zabašuri činjenicu da potpisivanje Sporazuma, za koji je i sama glasala, znači suštinsko odstupanje od njenih glavnih programskih ciljeva i zajedničke platforme sa DOS-om o izgradnji funkcionalne federacije.
Ovom opstrukcijom SNP takođe računa i sa produbljivanjem parlamentarne krize u Crnoj Gori i eventualnim raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora (pre usvajanja ustavne povelje), od kojih očekuje jačanje svoje političke pozicije u Crnoj Gori. Naravno, DPS nastoji da pošto-poto očuva status kvo u naredne tri godine i tako odlučujuće utiče na život(arenje) buduće državne zajednice. Cenu te 'političke igre' opasno podiže Liberalni savez svojom trenutno monopolskom pozicijom i megalomanskim zahtevima kojima produbljuje političku podelu i nestabilnost u Crnoj Gori. Na drugoj strani, u Srbiji je i dalje na snazi zahtev DSS za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, od kojih očekuje bitno jačanje svoje političke pozicije u Srbiji, a time i u skupštini buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore. Vanrednim izborima energično se protivi DOS, odnosno Vlada Srbije, ističući, čini se sa razlogom, da bi njihovo raspisivanje veoma usporilo, pa i ugrozilo sprovođenje započetih reformi u Srbiji i produbilo političku krizu u njoj.
U isto vreme, u toku je inicijativa DHSS za raspisivanje referenduma o državnom osamostaljenju Srbije. Koliko god je legitimna, ova inicijativa, s druge strane, direktno ide na ruku 'suverenističkim' snagama u Crnoj Gori. Reč je, dakle, o nastavku političke borbe federalističkih i 'suverenističkih' snaga u cilju sticanja što povoljnijih pozicija uoči i neposredno posle usvajanja Ustavne povelje o budućim odnosima Srbije i Crne Gore.
A, kad je reč o zahtevu SNP da se pre usvajanja Sporazuma i Ustavne povelje, zaključkom Savezne skupštine garantuje da će izbori za buduću skupštinu zajednice Srbije i Crne Gore biti neposredni, sa pravnog stanovišta on je preuranjen i neosnovan. Ovo zato što potpisani Sporazum, koji je već usvojen u republičkim skupštinama, izričito predviđa da će zakone o izboru poslanika u skupštini buduće zajednice, doneti države članice u skladu sa načelima utvrđenim ustavnom poveljom. Dakle, SNP prvo treba da glasa za Sporazum, pa da se u toku izrade buduće Ustavne povelje, eventualno izbori za usvajanje načela o obaveznosti neposrednih izbora poslanika te skupštine.
Samo se po sebi razume da bi predlog ustavne povelje trebalo da bude rezultat pune saglasnosti vladajućih parlamentarnih većina Srbije i Crne Gore, jer ta povelja treba da bude usvojena konsenzusom dve Republičke skupštine. To ne bi uopšte bilo moguće postići ako bi se usvojio zahtev SNP da Savezna skupština utvrdi jedan bitan princip buduće ustavne povelje pre nego što se i pristupilo njenoj izradi. Ovo bi bilo utoliko neprihvatljivije što u Saveznoj skupštini, zbog bojkota saveznih izbora u septembru 2000, nije predstavljena DPS, odnosno vladajuća koalicija u Crnoj Gori.
Insistiranje na neposrednim izborima za Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore veoma je sporno i sa ustavno-pravnog stanovišta. Naime, buduća zajednica Srbije i Crne Gore nije federacija, što bi opravdavalo neposredne izbore za njen parlament, već specifična konfederalna zajednica, jedna vrsta realne unije.
Karakteru te zajednice odgovara delegiranje poslanika u njenu skupštinu iz sastava postojećih skupština država-članica. Ovo tim pre što su te skupštine potpuno legitimne i nedavno izabrane (srpska u decembru 2000, a crnogorska u aprilu 2001 godine). Samim tim, delegirani poslanici u budućoj skupštini zajednice Srbije i Crne Gore bili bi neposredni predstavnici građana, jer su u republičke skupštine već izabrani na neposrednim izborima. Najviše što bi u ustavnoj povelji trebalo utvrditi kao izborni princip jeste da sastav poslanika u budućoj Skupštini Srbije i Crne Gore odgovara stranačkoj strukturi republičkih skupština, to jest izbornoj volji građana. U vezi sa ovim treba podsetiti da je upravo ukidanje ustavnog prava republika da svojim zakonima urede izbor poslanika u Veće republika Savezne skupštine, putem Miloševićevog ustavnog puča od 6. jula 2000. (koji je izvršen uz pomoć nelegalnih glasova poslanika SNP, jer im je mandat bio istekao 31. maja 1998), bio odlučujući udarac SR Jugoslaviji. Ta vrsta greške ne sme se sada ponoviti. Dugotrajnu opstrukciju i neprihvatiljiva uslovljavanja kojima se blokira usvajanja Sporazuma u Saveznoj skupštini, EU je, izgleda, već shvatila kao znak da oštro suprotstavljene strane u političkom sporu oko karaktera buduće zajednice neće uspeti da usaglase stavove, odnosno pripreme i usvoje ustavnu povelju. Zato se ne treba čuditi ako je u ovom trenutku, u nekoj ekspertskoj grupi EU, što je bio slučaj sa Sporazumom, već pripremljen Nacrt teksta ustavne povelje koji, kao vid 'dobrih usluga', uskoro može biti 'velikodušno' ponuđen stranama u sukobu, uz dodatno neposredno učešće eksperata EU u finalizaciji Ustavne povelje. Tako može biti propuštena jedna od poslednjih prilika da sami odlučujuće utičemo na našu državnu i političku budućnost. A to, pre svega, znači da definišemo i ostvarimo ono što su brojni dugoročni zajednički interesi Srbije i Crne Gore. Ne treba, naime, gajiti iluziju da je Evropi, a posebno SAD, naročito stalo do očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ali, sigurno im je stalo do vojne i elementarne političke i ekonomske-socijalne stabilnosti na Balkanu, gde će uspostaviti dugoročno starateljstvo, jednu vrstu neokolonijalizma i poluprotektorata nad novostvorenim banana-državama.
