Izvor: 011vodič.com, 20.Apr.2015, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savez Rusija-Kina-Iran u frontu protiv SAD
Evidentna je duboka posvećenost Rusije i Kine za integraciju Irana u viziju nove Evroazije. Iran bi konačno mogao postati puni član Šangajske organizacije za saradnju (SCO) na nadolazećem letnjem samitu u Rusiji. To znači da će se oformiti punopravno bezbednosno/trgovinsko i političko partnerstvo između Rusije, Kine, Irana i brojnih drugi centralnoazijskih država.
U proteklih nekoliko decenija, izmišljeni mit o takozvanoj „iranskoj bombi“ nikad nije bio pravo pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << između SAD i Irana. Glavni cilj je oduvek bio izolovanje moćne, nezavisne nacije koja odbija da se pokloni izuzetnoj naciji.
Sada kada je „rehabilitacija“ Irana neizbežna, a nuklearni sporazum treba da se potpiše u junu, razne frakcije Vašingtona ne znaju šta ih je snašlo.
Jednoglasno je odobren nacrt po kom će Kongres dobiti pravo da se umeša u sve što ima veze sa ukidanjem sankcija.
Iranski ministar spoljnih poslova, Muhamed Džavad Zarif suočava se sa još gorom bitkom jer je nepoznato kako će nuklearni sporazum biti posmatran u Iranu.
Sada je glavni problem Kongresa i lobija u Izraelu što „Putin prodaje projektile ajatolasima“.
Prodaja protivvazdušnih sistema
Ono što ruski predsednik Vladimir Putin trenutno radi jeste najobičnije poslovanje. On je i pre nego što su ukinute sankcije potpisao dekret kojim se ukida zabrana Moskve o isporuci S-300 protivvazdušnih raketnih sistema Teheranu uz ugovor od 800 miliona dolara iz 2010. godine koji nije ispunjen zbog pritiska SAD. Teheran očekuje isporuku S-300 sistema do kraja godine.
Zvanični iskaz Moskve je bio da će se embargo Iranu ukinuti čim se postigne nuklearni sporazum. Obamina administracija insistira na tome da se sankcije ukidaju postepeno. S druge strane, vrhovni vođa Irana, Ali Hamnej, ne odustaje od toga da se sankcije ukinu istog dana kada se postigne sporazum.
U međuvremenu, generalni direktor ruske kompanije za izvoz oružja Rosoborobexport, Anatolij Isajkin, potvrdio je da je Kina upravo kupila S-400 raketne odbrambene sisteme od Rusije. Peking je prvi na dugoj listi inostranih kupaca.
Svaki S-400 je sposoban da ispali po 72 projektila, koji mogu da pogode i do 36 meta istovremeno, ali i da zaštite teritoriju od vazdušnih napada, strateških, taktičkih, krstarećih i balističkih projektila, ali i srednjedometnih balističkih projektila. S-400 je u funkciji od 2007. godine, a dizajniran je kao poboljšanje S-300 sistema koji su sada prodati Iranu.
Ključna stvar je ta da će S-300 sistemi zaštititi Iran od bilo kakvog vazdušnog napada osim nevidljivih borbenih aviona pete generacije. Međutim, S-300 i S-400 sistemi nisu čak ni najbolji ruski odbrambeni sistemi. Najbolji je S-500, koji zaista može da odbrani teritoriju od bilo kojeg vazdušnog napada.
Strateška sinhronizacija
Istovremena prodaja S-300 i S-400 sistema Iranu i Kini je još jedan dobar primer strateškog partnerstva ove tri evroazijske nacije koje se aktivno i sinhronizovano bore protiv hegemonije SAD.
Moskva je takođe potajno započela da razmenjuje naftu za druga dobra kao što su žitarice, oprema i građevinski materijali u iznosu od 20 milijardi dolara sa Teheranom. Kako navodi zamenik ruskog ministra spoljnih poslova, Sergej Rijabkov: „To nije zabranjeno niti ograničeno sankcijama“.
Rijabkov je samo istakao očigledno: „Potrebno je dvoje za tango. Spremni smo da obezbedimo naše usluge i siguran sam da ćemo imati prednost u odnosu na ostale države… Mi nikad nismo odustalli od Irana čak ni u teškim vremenima“.
Teheran je sinhronizovano odgovorio da je Iran spreman da proširi saradnju sa Rusijom u svim sferama na najvišem nivou.
Naravno, ljubomorne duše već ističu argumente po kojima je saradnja između Rusije i Irana osuđena na propast. Na primer, navodi se da će „rehabilitovani“ Iran upropastiti rusku energetsku industriju zbog ulaska iranskog tržišta gasa u igru naspram ruskog izvoznika gasa, Gazprom-a.
Rijabkov je odmah odbacio ove navode: „Nisam uveren da će iranska strana biti spremna da doprema prirodni gas tako brzo i u velikim količinama do Evrope. To zahteva infrastrukturu koju nije nimalo jednostavno napraviti“.
Nadogradnja infrastrukture je skupa i mogla bi da potraje godinama, a svakako bi dobila pomoć od Rusije i Kine. Rusija će se vratiti u igru u iranskom energetskom sektoru, pošto su Gazprom, Gazprom Neft i Lukoil morali da zaustave brojne projekte zbog sankcija.
Evropa i SAD smatraju da će „rehabilitacija“ Irana biti pravi ekonomski i politički rudnik blaga. Prva korist će biti to što će Teheran postati glavni dostavljač za transanatolski gasovod, koji bi mogao biti dovršen do 2018. godine. Taj gasovod će dopremati gas u Evropu preko Turske, ali je još uvek nepoznato u kojim će količinama potencijalni dostavljači – Azerbejdžan i Iran – moći da šalju gas.
Pokretanje transanatolskog gasovoda ne znači nužno da će izvozi Gazprom-a u EU biti smanjeni. Zapravo, ruski i iranski zvaničnici razgovaraju o tome kako da učine da izvoz u EU bude profitabilan za obe nacije. Pored toga, Rusija ima još jedan gasovod u planu – Turski tok, koji će transportovati ruski gas do Turske i Grčke.
Posao sa SWIFT-om
Peking je u međuvremenu takođe bio u ofanzivi. Kao glavni dostavljač energije, kako nafte tako i gasa, Iran je važan za kinesku nacionalnu bezbednost. Peking će i sa sankcijama i bez sankcija nastaviti da uvozi energiju iz Irana.
Iran je takođe ključni čvor za kineski Novi put svile, pošto će zahvatiti iransku luku Čabahar. Kinesko-iransko partnerstvo se ne svodi samo na energiju i trgovinu, već uključuje i naprednu kinesku odbrambenu tehnologiju, ali i iranski balistički raketni program.
Kina je kreirala paralelni SWIFT sistem kako bi plaćala Iranu za energiju. Teheran će, čim se postigne nuklearni sporazum, biti u mogućnosti da pristupi ovom novcu u juanima. Iranski energetski preduzetnici su već bili u Pekingu da raspravljaju o ulaganju Kine u iransku energetsku industriju. Sinopec i CNPC će biti ključni za razvijanje projekata u gasnim poljima Južnog Parsa, ali i naftnim poljima Jadavaran i Severni Azadegan.
Sve će se to dogoditi istovremeno sa ulaganjem evropskih energetskih giganata u razvoj i tehnologiju utečnjenog prirodnog gasa.
Ulažući na nekoliko frontova, Kina će takođe biti ključna za završavanje problematičnog cevovoda Iran-Pakistan, koji bi u budućnosti mogao da se proširi i do Sinkjanga.
Si ide u posetu Teheranu
Šlag na ovu energetsku tortu je duboka posvećenost Rusije i Kine za integraciju Irana u viziju nove Evroazije. Iran bi konačno mogao postati puni član Šangajske organizacije za saradnju (SCO) na nadolazećem letnjem samitu u Rusiji. To znači da će se oformiti punopravno bezbednosno/trgovinsko i političko partnerstvo između Rusije, Kine, Irana i brojnih drugi centralnoazijskih država.
Iran je već osnivajući član kineske Azijske banke za infrastrukturna ulaganja (AIIB), što znači da će finansiranje projekata vezanih za Novi put svile biti od koristi za iransku ekonomiju.
Kinesko-iransko strateško partnerstvo će biti tema detaljnih rasprava kada kineski predsednik Si Đinping poseti Teheran idućeg meseca.
Pomislite samo kako je Iran do pre samo par meseci bio „izolovan“ od strane „izuzetne“ nacije. Međutim, Iran zapravo nikad nije bio izolovan, već je gradio temelje za evroazijske integracije.
Evropske kompanije ne mogu da dočekaju da počnu da ulažu u iransko tržište, a ponajviše zbog toga što ne žele više da budu toliko zavisne od Gazprom-a. Međutim, suočiće se sa ozbiljnom konkurencijom jer su Moskva i Peking davno prepoznale ovu ključnu evroazijsku silu.
#webtribune
The post Savez Rusija-Kina-Iran u frontu protiv SAD appeared first on Politika.
