Izvor: S media, 20.Jun.2010, 11:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo bogataše niko ne dira
Ubici maloletnika u selu Jabuka kod Pančeva ne sudi samo sud. Meštani su odlučili da izvođenje pred pravosudne organe nije dovoljna kazna, pa su pravdu uzeli u svoje ruke.
Jer osumnjičeni za ubistvo nije bilo ko, već dečak romskog porekla. Rome u ovom mestu čuva Žandarmerija jer su im uskraćene osnovne slobode. A ovo je samo još jedan u nizu primera da biti različit u Srbiji znači biti i lišen prava na normalan život.
Mržnja i nasilje prema Romima u >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Jabuci rezultat su problema na koje država i društvo u prošlosti nisu imali odgovor, ocenjuje zaštitnik prava građana Saša Janković i dodaje da je individualna odgovornost zamenjena nasiljem nad celom etničkom grupom i pozivima na linč.
- Suzbijanje uzroka rasizma, mržnje i netolerancije prema drugačijima i sprečavanje njihovog ispoljavanja nije samo posao lokalnih organa policije ili samouprave, već opšteg odnosa države prema složenim problemima višeetničkog i viševerskog društva - kaže Janković.
Uprkos tome što je Srbija prošle godine ocenjena kao slobodna zemlja u izveštaju fondacije „Fridom haus", srpska vlada i dalje se trudi da reši probleme ljudskih prava: diskriminaciju nacionalnih i verskih manjina, nejednakost polova, nepristupačnost gotovo polovine državnih institucija u Srbiji za lica sa posebnim potrebama, diskriminacija žena, homoseksualaca...
Predrag Azdejković, predsednik NVO Gej-lezbijski info centar, kaže da je Romima u Srbiji izuzetno teško jer su apsolutno skrajnuti na margine društva i izdvojeni u romska geta.
- Koliko prijatelja imate koji su Romi? Verujem da je odgovor mahom nula. Homoseksualci su takođe izloženi diskriminaciji, ali imaju sreću u nesreći. Rome i ostale manjine možemo na neki način prepoznati, dok homoseksualci, ako to žele, mogu da sakriju svoj seksualni identitet, što s jedne strane može da znači spas od diskriminacije - misli Azdejković.
On kaže da Srbija ima solidan zakon, ali da ničemu ne služi.
- Taj zakon je donet kako bismo mi putovali bez viza i to mu je bila jedina svrha. Imamo diskriminaciju po svim osnovama na svakom ćošku. U Srbiji su svi diskriminisani po nekom osnovu, osim onih koji su na vlasti i koji su bogati. Ja sam diskriminisan kao homoseksualac i ateista, moja sestra kao samohrana majka, moj dečko zbog političkog mišljenja - zaključuje naš sagovornik.
Saša Pribićević, predsednik Društva za borbu protiv prevare, koje pomaže i osobama sa invaliditetom, položaj invalida u Srbiji objasnio je jednim od brojnih primera.
- Zamislite mladića Sašu Cvetkovića sa cerebralnom paralizom koji nema ni mesečnu autobusku kartu, živi 30 kilometara od Novog Sada i koji, ako niko ne stane da ga poveze, mora da ide peške. Ljudi koje godinama moli za pomoć imaju vozače i službene automobile. Četrnaest godina je molio da mu se dozvoli upis četvrte godine fakulteta i tek nedavno je uspeo. Sve molbe za posao su odbijane, najčešće bez ikakvog odgovora, iako zakon tvrdi da se u državnim ustanovama mora zaposliti određeni broj invalida. Mali je broj onih koji su uspeli, i to preko veze. Saša je, kao i hiljade drugih sličnih njemu, ostavljen na margini života samo zato što se razlikuje od drugih - priča Pribićević.
Diskriminacija žena
Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici, kaže da je diskriminacija žena u Srbiji najvidljivija prilikom njihovog zapošljavanja:
- Imamo žene koju su potpuno isto obrazovane kao muškarci, možda čak i obrazovanije, ali su uvek u drugom planu. Moram da kažem da su žene diskriminisane i zbog trudnoće. Time što rađaju teže se zapošljavaju i onda dolazimo do toga da žena ne može da ostvari pravo na platu, da je prilikom zapošljavanja pitaju da li ima nameru da se udaje, da li ima decu i slične svari.
(M. M. - A. M.)
