Izvor: Blic, 08.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SDB - nasleđe tajne države
SDB - nasleđe tajne države
Proteklih dana još jednom smo se, nažalost, uverili da je u Srbiji važnije ko kontroliše SDB nego ključne ekonomske tokove od kojih zavisi elementarna egzistencija građana i države u celini. To je dokaz da je u proteklih deset godina, kao i za vreme Titove vladavine, tajna politička policija bila ključni instrument vladanja Miloševićevog režima i da se ta činjenica i danas veoma uvažava. Zato je Srbija i funkcionisala kao partijsko-policijska, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a ne kao pravna i demokratska država.
U Srbiji se proteklih dana dogodio redak politički i pravni kuriozitet. U njoj je, posle septembarskih izbora i oktobarskih događaja, pod pritiskom radikalno promenjene političke i izborne volje građana pala neodgovorna i korumpirana republička vlada, a pre toga ministar unutrašnjih poslova, zatim je raspuštena Narodna skupština Srbije i izabrana prelazna vlada. Međutim, još uvek nije smenjen šef tajne srpske političke policije (SDB), kome se na dušu stavljaju mnoge teške zloupotrebe ove službe, koje on do sada nije ničim opovrgao.
U normalnim državama, prilikom smene vlasti prvi na spisku su upravo šef tajne političke policije i ministar unutrašnjih poslova. Umesto da to bude učinjeno odmah po obrazovanju nove prelazne Vlade Srbije, odnosno da šef SDB podnese neopozivu ostavku, on je, pod velikim i opravdanim pritiskom demokratske javnosti, demagoški nudi predsedniku SRJ, koji po Ustavu i zakonu u toj oblasti nema nikakava ovlašćenja. I ne samo to. On novoizabranim koministrima MUP-a Srbije faktički preti beogradskim podzemljem (čiji ga predstavnici, kako on kaže, oslovljavaju sa 'šefe'), ako ne budu efikasno zaštićeni njegov položaj, 'lik i delo' ('Blic' 4.11.2000.). Ako je to tačno, kako je moguće da istog dana šef SDB ne bude smenjen i pritvoren? Verovatno je odgovor u tome što prelazna Vlada Srbije nije vlada u pravom smislu te reči, već protivrečan i neproduktivan konglomerat tri suprotstavljene političke grupacije, plod iznuđenog i zato nužno trulog političkog kompromisa.
Glavni problem sa celokupnom, naročito sa tajnom policijom u Srbiji, ipak je u tome što je ona za vreme Miloševićevog predsednikovanja u Srbiji, suprotno Ustavu, stavljena pod njegovu ličnu kontrolu i upravu. Umesto da Vlada Srbije samostalno imenuje najvažnije rukovodeće funkcionere MUP-a, a ministar ostale kadrove, da MUP kao jedno od vladinih ministarstava neposredno odgovara Vladi, policijskim 'leks specijalisom' predviđeno je da se srpska policija organizuje po vojnom modelu, da dobije teško vojno naoružanje, podoficirske, oficirske i generalske činove, s tim da generale policije postavlja, unapređuje i smenjuje predsednik Srbije. Tada S. Milošević, sada M. Milutinović. Na jednom od dva najvažnija policijska generalska mesta sedi upravo sadašnji šef SDB. Ali i po odlasku na funkciju predsednika SRJ S. Milošević je protivustavno i nezakonito nastavio da neposredno upravlja moćnom srpskom policijom. To se nikako ne bi smelo dogoditi sadašnjem predsedniku SRJ.
U novonastaloj, konfuznoj i pat poziciji u srpskoj prelaznoj vladi, zvanični šef srpskog SDB, kao što je već rečeno, izražava punu lojalnost predsedniku SRJ i spreman je, navodno, da njemu ponudi ostavku ako on to zatraži. A predsednik SRJ javno kaže da tu ostavku nije tražio, što se u javnosti razume kao podrška šefu SDB-a, umesto da kaže da on po Ustavu i zakonu u toj oblasti nema nikakvih ovlašćenja, jer je reč o republičkoj službi o kojoj odlučuju Vlada, predsednik Srbije i ministar srpske policije.
Ono što je, možda, najgore, izgleda da nema jedinstva ni u DOS-u oko ovog pitanja, tačnije između rukovodstva DOS i predsednika SRJ (koji je takođe član rukovodstva DOS). Za to vreme, SPS preko predsednika prelazne Vlade sprovodi otvorenu opstrukciju, a DOS i SPO, u znak protesta, bojkotuju rad Vlade i prete da će je napustiti ako šef SDB ne bude podneo ostavku ili ne bude smenjen. Izgleda da je uoči izbora, a i nezavisno od toga, počela nova borba za kontrolu nad moćnom tajnom političkom policijom Srbije.
A kako i ne bi! Ta služba je u naš državno-pravni sistem instalirana još prilikom izvođenja komunističke revolucije, ne samo kao klasična tajna politička policija, već kao zastrašujuće moćna poluga i faktor vlasti. Utoliko više što praktično nikome nije odgovarala za svoj rad osim vrhovnom državno-partijskom vođi. Ranije Titu, a zatim Miloševiću. Umesto da se bavi 'otkrivanjem i sprečavanjem delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka' (Zakon o ministarstvima), SDB se proteklih godina pod 'vrhovnom komandom' S. Miloševića više bavio njegovom zaštitom i zaštitom njegove porodice i najuže 'dvorske kamarile', odnosno zaštitom postojećeg režima, nego države i njene bezbednosti. Bitna delatnost ove tajne i vrlo opasne službe bila je praćenje, prisluškivanje, izrada tajnih policijskih dosijea za kompromitovanje političkih protivnika, kao i razni oblici dezinformisanja i zastrašivanja javnosti, pretnje, ucene i masovne fizičke represije nad političkim protivnicima, s tim što postoje ozbiljne indicije da je često prelazila i tu granicu. Sistematski se bavila i blokiranjem krivične odgovornosti visokih, a veoma kriminalizovanih pripadnika doskora vladajućeg režima. Za to vreme, cvetao je klasični, ali sve više i organizovani kriminal koji podrazumeva spregu pripadnika vlasti, uključujući i deo policije, s finansijskom mafijom (šverc cigareta, droge, nafte, oružja itd.). Kako drugačije objasniti ogroman broj nerasvetljenih ubistava sa političkom i finansijsko-mafijaškom pozadinom i činjenicu da su i mnogi pripadnici MUP-a i SDB-a postali veoma bogati?
Sve ovo je moglo da se događa u Srbiji zato što u despotskim režimima, kakav je bio Miloševićev, tajna policija obavlja ne samo klasične tajne političko-policijske poslove od interesa za bezbednost države, već i najprljavije nezakonite operacije čiji glavni cilj nije bio zaštita Ustavom utvrđenog poretka, već režima, lične bezbednosti, privilegija i bezakonja njegovih najviših pripadnika i, nažalost, surovi progon, bez ikakve odgovornosti, političkih protivnika režima, posebno novinara i pripadnika 'Otpora'.
Najgore od svega je to što tajna politička policija u Srbiji nije odgovarala ni Vladi ni Skupštini, čak ni ministru policije, već samo S. Miloševiću. Pri tom, nije bila vezana zakonom ni moralom, već samo njegovom voljom i nalozima. Zato za nju nisu utvrđivane, i još ne postoje, nikakve jasno određene granice njihovih ovlašćenja. Na taj način, objektivno su bile suštinski ugrožene osnovne građanske slobode i prava bez mogućnosti bilo kakve njihove efikasne pravne zaštite. U demokratskom društvu u pravnoj državi nezamislivo je da bilo koji državni organ ili služba budu izvan javne kontrole i bez odgovornosti.
Zato prva briga i zadatak nove, demokratske vlasti u Srbiji posle decembarskih izbora mora biti radikalna kadrovska i organizaciona reforma SDB-a - od vrha do dna. Ona mora postati visoko profesionalno osposobljena služba za obavljanje zakonom utvrđenih funkcija i oslobođena tutorstva, bilo koje partije, partijskog ili državnog lidera, stavljena pod efikasnu političku kontrolu vlade, a ne predsednika republike. U Narodnoj skupštini Srbije neophodno je odmah obrazovati specijalni odbor za političku kontrolu nad radom tajne političke policije. On bi bio sastavljen od kompetentnih predstavnika parlamentarnih stranaka i istaknutih stručnjaka za oblast državne bezbednosti.
Način na koji funkcioniše i kako se kontroliše rad policije, posebno tajne, najbolje govori o meri slobode i demokratije u svakoj državi. Tajna policija Srbije poslednji je relikt tajne, arkanske države. Zato se Srbija, konačno posle više od pola veka, mora osloboditi hipoteke policijske države.
