Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S gitarom do advokature
Ruma je malo mesto, pa se dogodi i da zastupam nekog političkog neistomišljenika, ali profesija je uvek u prvom planu, kaže poslanik Demokratske stranke Vlatko Ratković
Predsednik Zakonodavnog odbora Vlatko Ratković seo je u skupštinske klupe prvi put u ovom sazivu srpskog parlamenta, a izabran je na listi Demokratske stranke. Kao advokat trudi se, kako kaže, da odbor, kao „prvi filter svih zakonskih predloga”, bude mesto profesionalnog sučeljavanja, da „presuđuju” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravni, a ne politički stavovi. Čini se da mu to polazi za rukom, s obzirom na to da se događalo da, prilikom glasanja, na istoj strani budu poslanici njegove stranke i nekih opozicionih stranaka, a da on bude uzdržan. „Svi smo pravnici i ponekad različito vidimo stvari s pravne tačke gledišta, nikom to ne smeta i to je dobro.”
Rođen je 25. avgusta 1965. godine, „sticajem okolnosti u Šapcu, pošto je tada to bilo najbliže porodilište sremskom selu Nikinci, gde su mi živeli roditelji”. Jedinac je, otac mu je bio železničar, a majka domaćica. „Bili smo skromnih materijalnih mogućnosti, pa je majka kućni budžet dopunjavala nadničenjem, ali smo zato bili jedni drugima velika podrška.”
U Nikincima je završio osnovnu školu „od deset razreda, po Šuvarevom sistemu”. Porodična odluka bila je da se upiše u vojnu školu u Sarajevu, ali nisu ga primili zbog kratkovidosti. I da su ga primili, ne bi postao vojnik jer se njegov otac predomislio i krenuo po njega – sreli su se na železničkoj stanici u Sarajevu i zajedno vratili kući. Završio je srednju školu – pravni smer, kao đak generacije, mada je, umalo, pred kraj bio isključen iz škole jer je organizovao „bunt, kad je škola htela da otpusti profesora ruskog jezika iz političkih razloga”. Profesor je ostao, a ni on nije isključen, zahvaljujući dobrom uspehu i „prosvetnom inspektoru, koji je bio porodični prijatelj”.
Rano je počeo da zarađuje, već pri kraju osnovne škole, kao bas-gitarista u jednom bendu, a gitara, koju je sam naučio da svira, „pomagala” mu je sve do kraja školovanja. Priča da je u tinejdžerskim godinama želeo da postane glumac ili psiholog, ali, iz praktičnih razloga, opredelio se za prava i završio Pravni fakultet u Novom Sadu pre roka. Nije se, kaže, pokajao.
Prvi posao dobio je u firmi iz oblasti drvne industrije, potom je radio u transportnoj firmi, bio direktor pravne službe, a kad je plata pala na pet maraka, odlučio je da ode u Austriju. Tamo je imao sestru od ujaka, koja je, sa suprugom, vodila hotel, pa je „savladao” nove zanate – konobarski i kuvarski. „Nije bilo teško konobarisati, važno je da se radi i da je moglo da se zaradi.”
Nikada nije želeo da ode zauvek: „Hteo sam samo da zaradim novac i završim kuću u mojim Nikincima i da se vratim”. Kuću je počeo da gradi u vreme ratova devedesetih godina (i sam je bio 1991. mobilisan, proveo stotinak dana u uniformi kao „vojnik pozadinac”), a završio je 1999. godine, „dan posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma”.
Pravosudni ispit položio je 1996. godine i tada, s prijateljem, otvorio advokatsku kancelariju u Rumi, koja radi i danas. Živi u Rumi. „Malo je to mesto, pa se dogodi i da zastupam nekog političkog neistomišljenika, ali profesija je uvek u prvom planu.” Priča da advokat mora biti pomalo i diplomata, pa svojoj profesiji u zaslugu upisuje tolerantnost u sučeljavanju stavova s neistomišljenicima.
U politiku se uključio devedesetih godina, promovisao je, kako kaže, ideje UJDI-ja i Ante Markovića, ali pravi politički angažman započeo je u Demokratskoj stranci 1997. godine, jer su mu program stranke i ideje Zorana Đinđića bili najbliži. „Činilo mi se, a to mislim i sada, da taj program može Srbiji da donese boljitak i da svima nama obezbedi lepšu budućnost.”
Oženio se, prvi put, vrlo rano i sa 22 godine dobio sina, a nešto kasnije i kćerku. Kao i svi roditelji, vrlo je ponosan na svoju decu, sin je na drugoj godini Pravnog fakulteta u Beogradu i nasledio je očevu ljubav prema gitari. „I on svira i to dobro.” Kćerka je gimnazijalka i odlučila je, „bez ikakvih mojih sugestija”, da će biti advokat i to za korporacijsko pravo. Sada je u drugom braku, a supruga Dragana je vaspitač u jednoj predškolskoj ustanovi.
Od trenutka kada je otvorio advokatsku kancelariju, gitaru u ruke uzima samo u društvu, na nekom slavlju, kad treba doprineti dobroj atmosferi. Nema baš mnogo slobodnog vremena, ali uvek se nađe toliko da pogleda dobar film, a voli ponešto i da napiše. Probao je da piše prozu, ali to su sada „samo beleške u kompjuteru”, napisao je nekoliko pesama za svoju dušu, a jednu je posvetio ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću i poklonio je Ružici Đinđić.
Mirjana Čekerevac
[objavljeno: 25/02/2008]
