Izvor: S media, 15.Okt.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rudari se najviše plašili kanibalizma
Luis Urzua, nadzornik smene koji je tokom skoro dva i po meseca održavao disciplinu među čileanskim rudarima zarobljenim na više od 600 metara pod zemljom u rudniku „San Hose“, u prvom intervjuu saopštio je da je tajna njegovog uspeha bila u demokratskom odlučivanju. Međutim, za razliku od njegove priče o harmoniji, u javnosti su se pojavile i priče o fizičkim obračunima među rudarima pre nego što su locirani sa površine, kao i o njihovom strahu da ne dođu u iskušenje da moraju >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << da jedu jedni druge.
Urzua tvrdi da se suština uspeha u održavanju povezanosti među rudarima i njihove usredsređenosti na opstanak sastojala pre svega u donošenju odluka u skladu s voljom većine.
„Morate samo da govorite istinu i da verujete u demokratiju“, kaže Urzua, koji je, nakon svih kolega, izvučen iz podzemnog skloništa kapsulama u četvrtak ujutru.
Britanski list „Gardijan“ prenosi da je u krevetu, oko kojeg su užurbano kružili brojni lekari, bolničarke i psiholozi najčuveniji nadzornik smene, ruku skrštenih na širokim grudima i očiju skrivenih tamnim naočarima, pričao svoju priču o tome kako je izgledalo donošenje teških odluka duboko pod zemljom u trenucima kada se činilo da je sva nada izgubljena.
„O svemu se glasalo. Bilo nas je trideset trojica, što znači da su 16 glasova plus jedan predstavljali većinu“, navodi Urzua.
Ipak, 23-godišnji mehaničar Rihard Viljaroel, jedan od spasenih rudara, tvrdi da istina nije nimalo jednostavna. Zarobljeni pod zemljom, ljudi su se suočavali sa iščekivanjem smrti, beznađem, neraspoloženjem i sitnim zađevicama, pa i sa pritajenim strahom od kanibalizma.
„Čekali smo na smrt i to nas je izjedalo, bili smo užasno mršavi“, priča Viljaroel i dodaje da se raspoloženje u urušenom rudniku žestoko kolebalo između očaja i euforije, između podeljenosti i jedinstva.
Najgore je, naravno, bilo prvih 17 dana dok bušilica sa površine nije stigla do njihove pećine jer su već bili spremni na sporu i usamljenu smrt od gladi.
„Bojao sam se da nikad neću upoznati svoje nerođeno dete“, priča Viljaroel, koji uskoro treba da postane otac.
On navodi da su neki od rudara bili toliko očajni da nisu ni ustajali iz kreveta. Neposredno nakon urušavanja, 5. avgusta u vreme ručka, Urzua je poslao ljude da ispitaju teren koji ih okružuje, ali zbog oblaka prašine i slabe vidljivosti pikap kojim su krenuli se ubrzo slupao.
