Izvor: Politika, 08.Feb.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rečnik za prevaspitavanje poslanika
Teško je popisati sve neprikladne izraze koji se čuju u žaru skupštinske rasprave i uvek će se naći neki koji nije na spisku, a uvredljiv je ili ga neko tako doživljava
Vlast i opozicija složili su se da treba upristojiti sednice Skupštine Srbije. Održali su sastanak i dogovorili se, tvrde, da naprave rečnik nepristojnih reči. Ko u raspravi bude izgovorio nepristojan izraz sa tog spiska, biće automatski kažnjen.
A rečnik treba da sastavi Administrativni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odbor, u roku – „što pre”. To je, inače, onaj odbor koji je, u različitim sastavima, skoro deceniju pisao kodeks ponašanja poslanika, koji nikada neće biti donet.
Zato se s velikom sigurnošću može tvrditi da Rečnik nepristojnih reči ima iste izglede da bude primenjen kao i kodeks.
Inicijativa za sastavljanje spiska zabranjenih reči potekla je od Borislava Stefanovića, potpredsednika Demokratske stranke, koji je predložio i tri reči za budući spisak – „bolesnik”, „kriminalac” i „lopov”. To su, kako je rekao Stefanović, sve izrazi kojima naprednjaci njih nazivaju.
Nema, međutim, ništa protiv da se na tom spisku nađu i reči – „stoka”, „đubre” i „ološ”, kojima su Zoran Živković iz Nove stranke i Dragan Šutanovac iz DS-a „častili” predsedavajućeg naprednjaka. Mnogo je reči koje bi se mogle naći na spisku, na primer „nesposoban”, reč zbog koje je Janku Veselinoviću (SDS) isključivan mikrofon, jer je upotrebio uz Vladu Srbije, dok je Zoranu Babiću (SNS) dozvoljeno da je izgovori četiri puta u jednom izlaganju, uz Veselinovićevo ime.
Možda bi se „nesposoban” i našlo u rečniku, mada teško, ali reč „sultan” sasvim sigurno ne bi bila uvršćena, a može da bude uvredljiva. Tako su je, bar, doživeli naprednjaci kada je Janko Veselinović njihovog lidera i premijera Aleksandra Vučića posredno nazvao sultanom, predloživši da „ukinemo parlament, Srbiju proglasimo sultanatom, pa da po ubrzanoj proceduri usvajamo sve što sultan kaže”.
Pomenuta reč „sultan” primer je zašto su u četvrt veka dugom višestranačkom iskustvu parlamenta propali svi pokušaji da se taksativno nabroje sve reči koje je zabranjeno koristiti u parlamentu. Jednostavno, teško je popisati sve uvredljive reči, uvek će se naći neka koja nije na spisku, a uvredljiva je ili je neko tako doživljava. Ovo je bilo obrazloženje za odbijanje svake takve inicijative.
Da je, na primer, prvi višestranački saziv napisao rečnik zabranjenih reči, tu bi se na prvom mestu našle sintagme „strani plaćenici” i „domaći izdajnici”, kao najviše upotrebljavani „epiteti” kojima je vlast „čašćavala” tadašnje opozicionare. Bilo je i „narkomana”, „šizofreničara”, „ludaka”... U tom sazivu bilo je i „steonih žaba” i „pacova”. Dok je trajao rat na prostorima naše bivše države, u srpskom parlamentu su sedele „ubice”, „kriminalci”...
Posle petooktobarskih promena, u klupama su sedele „štetočine”, pripadnici „zločinačkog režima Slobodana Miloševića” i, opet, „izdajnici”, „trgovci sopstvenom zemljom”, „pljačkaši narodne imovine”, „dosmanlije”, „majmuni”, „talibani”.
Bez obzira na međusobne uvrede, ni u jednom skupštinskom sazivu do 2000. godine, niko nije inicirao pisanje „rečnika uvreda”, a predsedavajući je poslanike kažnjavao opomenom, oduzimanjem reči i isključenjem sa sednice do njenog kraja, dok bi na sledeću mogli najnormalnije da dođu. Ali, tadašnja vlast i nije imala neki veći problem s opozicijom, koja je uglavnom protestovala tako što je bojkotovala parlament.
Posle 2000. godine, kad je nekadašnja opozicija postala vlast, a novoj opoziciji nije padalo na pamet da bojkotuje rad parlamenta, stalno su kresana prava opozicije, uvedene su novčane kazne, isključenja na 30 dana, koja su umela da potraju i nekoliko meseci.
Kodeks ponašanja, koji bi propisao, praktično, pravila lepog ponašanja i šta se sme, a šta ne sme izgovoriti, prva je predložila Gordana Čomić (DS), pre više od deset godina, ali njenu ideju su baš svi ignorisali.
Pisanje kodeksa počelo je u sazivu od 2008. godine, pisalo se i pisalo, a opozicija, u kojoj je bio i LDP Čedomira Jovanovića, odbijala je da u tom poslu učestvuje jer je kodeks doživljavala kao dodatno ućutkivanje. Došli su izbori 2012. godine, promenila se vlast i sastav radne grupe i eto opet priče o kodeksu, samo je LDP ostao dosledno protiv toga, jer „poslanici nisu deca da ih neko vaspitava”.
Prošle godine se, opet, promenila vlast i radna grupa i svi su bili za kodeks. Čak su ga i napisali, ali nije prošao „proveru” u Briselu. Tamo su konstatovali da sve što tu piše već piše u poslovniku u radu, a nisu im se svidele ni odredbe o kažnjavanju poslanika za reči koje izgovore van parlamenta, u intervjuima, na televiziji.
Ovo je prošlo u potpunoj tišini, a kad to pomenete, glavni zagovornici ove priče vam kažu:„Samo to ne pitajte!” Tako se odgovara onima koji su ovde o kodeksu govorili isto što i Brisel, ali Brisel je Brisel.
I pisanje rečnika zabranjenih reči imaće sličnu sudbinu. Jer, kako sami poslanici umeju da kažu, domaće vaspitanje se ponese iz kuće, a građani svakoga na izborima ocene. I još nešto. Građani bi trebalo da znaju da „lopovi” i „ološ”, kad nema TV kamera, razgovaraju kao lepo vaspitani ljudi.
Mirjana Čekerevac
objavljeno: 08/02/2015
