Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razum i osećajnost
Ako imate sliku svoga dede na zidu nećete je gledati, ali ćete se jako ljutiti ako vam je neko uzme. Isto je i sa Kosovom
Mnogi su „znali” da će Kosovo i Metohija „otići”. Nije to bila želja već zdravorazumsko razmišljanje posle toliko godina loše vođene politike Beograda i veštog albanskog separatizma. A ipak, kada je to počelo da se ostvaruje i oni najrealističniji bili su neraspoloženi i onespokojeni. Narod se osetio nemoćno i poraženo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bez obzira na to kako je to ispoljavao.
Predrag Marković, istoričar, to opisuje slikovito: „Kada vam je neko teško bolestan vi znate da će umreti, a ipak se sekirate kada se to desi”. On kaže i da je potez Zapada nerazuman i da se zato reaguje.
Neki građani Srbije nikada nisu bili na Kosovu i Metohiji. Ne znaju kako izgleda i nikada nisu upoznali Albanca. Videli su ih samo na televiziji. Zašto onda toliko žale za Pokrajinom. „Ako imate sliku svoga dede na zidu nećete je gledati, ali ćete se jako ljutiti ako vam je neko uzme. Isto je sa ikonom, nećete je gledati, ali je ona vaša”, kaže Marković.
Mnogi koji su išli na Kosovo misle da je lepo, i najčešće opisuju njegovu prirodu. „Sa tim ne treba preterivati, nekome je možda mnogo lepo, ali u ovakvoj situaciji to nije važno. Kakvo je takvo je – naše je”, kaže Marković, i to je nešto što svako zna. Istraživanja (Arhive CPA i Cesida) pokazuju da je mišljenje građana Srbije o realnom rešenju pitanja Kosova menjano, od 2001. kada je samo šest odsto ispitanika mislilo da će doći do stvaranja nezavisne države Kosova, da bi 2006. godine to mislilo 40 odsto građana. Da će Kosovo biti podeljeno na srpski i albanski deo 2001. je verovalo 23 odsto građana, a 2006. samo 15 odsto. To je zato što je ljudima postajalo sve jasnije kuda ide Pokrajina, iako su političari govorili da sve više zemalja spoznaje pravu istinu i da je međunarodno pravo na strani Srbije.
Ali, slika je sasvim drugačija kada su se građani izjašnjavali o poželjnom rešenju za Kosovo. U periodu od 2000. do 2006. godine taj procenat je bio između jedan i devet odsto građana koji su podržavali stvaranje nezavisne države, a za 21 odsto ispitanika je 2006. bilo dobro rešenje podela na srpski i albanski deo. Ipak, najviše građana, 56 odsto, iste godine se izjasnilo za visoku autonomiju unutar Srbije.
Jovan Komšić, sociolog politike, kaže da bi ovi procenti sada, posle najnovijih događaja, možda bili i drugačiji. On daje još jedan podatak, a to je istraživanje takođe iz 2006. godine po kome je dve trećine građana protiv ratovanja kao jedinog načina da se sačuva Kosovo. I kaže da raspoloženje građana može biti racionalizovano, na primer, ulaskom u Evropsku uniju.
„Građani imaju osećaj gubitka, kao kada se ljudi razvedu. Na to treba dodati još osećaj ljudi da neko nije imao pravo da to uradi. Slike iz Prištine pokazuju srećna lica, dok su naša tužna jer se Kosovo vezuje za našu tradiciju i istoriju i stalno se govori da je neraskidivo vezano za Srbiju. Naši državnici nisu jasno najavljivali šta se može dogoditi pa su građani mislili da se to može sprečiti ili bar odgoditi. Spor oko Kosova je tako postavljen da pobednik dobija sve, a gubitnik ništa – pod parolom ili će Srbija biti jedinstvena ili je neće biti", kaže Komšić. On kaže da smo na vreme, početkom osamdesetih, stali iza koncepta suštinske autonomije, možda bismo nešto i uradili, jer bi njihovi lideri izgubili argumente i ogoleli bi njihov separatizam. Ovako narod ima osećaj nezadovoljstva lošom politikom zbog koje jedan dobija sve, a drugi gubi sve.
Dragan Popadić, socijalni psiholog, kaže da je bez obzira na to što je mnogima bio verovatan gubitak Kosova ne znači da se neće rastužiti kada se to zaista desi. „To je normalna reakcija. Ali, ljudi reaguju i na okvir koji im se nudi. Jer, priča o gubitku bi mogla i drugačije da se ispriča. Počevši od toga da ga je izgubio Milošević".
„Politički instrument je da se priča ispriča drugačije, ali namera je bila da se to traumatično predstavi i da to blokira život kao neprebolna rana. To je priča koja se nudi građanima. Ljudi to postepeno prihvataju kao akciju. Oduzimanje Kosova nije ispravno ali je moglo drugačije da se predstavi. Na primer, kao uspostavljanje novih osnova. Na kraju kada se Crna Gora otcepila priča o tome prestala je sutra, nije bilo priče da nas je „brat izneverio". Priča o Kosovu se nije smela predstavljati kao da nema šanse da se desi ovo što se desilo, jer je onda to šok za građane. Ali vlast smatra da je to dobra priča za nju", kaže Popadić.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 02/03/2008]
