Izvor: Politika, 13.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Raspodela moći i uzajamna kontrola
Najveću korist od sastavljanja vlade izvlače partokratije, partijski aparati, jer se videlo da oni sa svojim interesima mogu čitavu zemlju da drže kao taoce i više od mesec dana
Zoran Stojiljković, profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, kaže da treba imati razumevanja za tako duge pregovore oko formiranja nove srpske vlade, koji su, kako kaže, zavisili pre svega od izbornih rezultata, ali i od konteksta u kojem su održani izbori i od toga koliko "veto igrači" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (ključni predstavnici međunarodne zajednice, najmoćnije interesne grupe u zemlji, pre svega iz sfere velikih poslodavaca...) imaju ulogu i uticaj na formiranje vlade.Kad je reč o međustranačkim dogovorima onda, treba voditi računa i o tome da je, sem samih lidera, važan i tzv. unutrašnji partijski prsten njihovih prvih saveznika i saradnika. Ako pravite dogovor, u kojem vam je, na primer, dominantan interes da obezbedite svoje mesto, recimo kao premijera, ne možete da idete tako daleko da sve svoje najbliže partijske saradnike ostavite bez neke državne funkcije. Znači, trebalo je očekivati da će koalicioni dogovori dosta dugo potrajati – kaže Stojiljković za "Politiku".
Ali, da li je bilo potrebno potrošiti baš sva tri meseca?
Svaka logika je bila da je to moguće uraditi u nekom razumnom roku, koji je, po meni, isticao krajem marta, početkom aprila. Pregovori koji su tokom ta dva meseca trajali preko visokih predstavnika stranaka, jer je logika da se lideri pojavljuju tek kada je stvar gotova i proglašavaju rezultat, ukazivali su da će krajem marta ili početkom aprila doći do dogovora, što je bio optimalni rok imajući u vidu produženje važenja budžeta, paralizu, ekonomske troškove koje prate ovako duge dogovore.
Kako tumačite to da je sve puklo kad je dogovor izgledao blizu?
Videlo se da su taktički interesi u osnovi stvari, da su oni brzo prošli kroz dogovor oko programskih principa, koji su do te mere jednostavni da bi ih svaka upućenija bakica u Srbiji koja prati politiku lako naređala prateći istraživanja javnog mnjenja o tome šta su prioriteti za građane Srbije. Svi građani Srbije će vam u roku od dva minuta, kada se koncentrišu, reći da je to izvesnija evropska integracija, da je to smanjivanje gotovo endemski raširene korupcije, a pre toga će vam reći ono što su uvek prioriteti: pristojan život, zapošljavanje i limitiranje straha od neizvesnosti, i političke i socijalne, ali pre svega egzistencijalne. To je, dakle, dogovoreno, a kada je došlo do situacije da se konstituiše vlada, stvari su stale. Dugo su stajale da bi se videlo da li se može zadržati mesto premijera za Koštunicu. Kada je to na neki način postalo dominantno, onda je trebalo jednostavno praviti sledeći aranžman: ko dobije mesto premijera, a nije najjača stranka, mora da se odrekne većine ministarskih mesta, čak i većine ključnih ili strateških ministarskih mesta. Očito je da su to od početka bila tzv. ministarstva sile, i eventualno ključnog uticaja u privatizaciji, plus ministarstva tzv. velike minutaže, poput diplomatije, odbrane itd. E, tu su sada stvari stale. Upornost i želja da se po svaku cenu ove stvari sačuvaju, i odsustvo međusobnog poverenja, dovelo nas je do toga da u poslednjem trenutku DSS zaigra na kartu da se za predsednika Skupštine naoko samo tehnički izabere gospodin Tomislav Nikolić. Time je upućena još jedna snažna poruka drugoj strani da za političku stranku i koaliciju, koja je u sredini političkog polja, ostaje otvoren manevarski prostor za još nešto. To je stvorilo paniku, pritislo da se u poslednjem roku najverovatnije dođe do rešenja, ali će to ostaviti dosta negativnih posledica po međusobno poverenje. Veliki problem je i koliko su razlike oko rešenja za Kosovo, oko spremnosti da se plati puna cena evropskih integracija, samo taktičke ili su i programske.
Kada dođemo do krajnjeg produkta, ko izvlači najviše koristi iz vlade sačinjene na ovaj način?
Ova će vlada biti vlada strogog uzajamnog vođenja računa o pozicijama, raspodeli moći i uzajamne kontrole, što inače ne mora da bude loše. Ukoliko izdrži pritisak pitanja rešenja statusa Kosova i eventualne socijalne proteste, jer smo ovu godinu izgubili za razvoj i za prihode i imaćemo vrlo veliki deficit, ako nastavi hod ka Evropi i dobije podršku u evropskim institucijama, ta vlada ne mora kratko da traje, uz sve nepoverenje i trenutni utisak da je to takav aranžman. Naravno, najveću korist izvukle bi partokratije, partijski prstenovi i aparati, jer se videlo da oni sa svojim partijskim interesima mogu čitavu zemlju da drže kao taoce i više od mesec dana. Do poslednjeg trenutka. Sve što je usledilo od kraja marta, mislim da je bio višak dogovora. Tu je rađena detaljna raspodela koja, da se ne zavaravamo, ne uključuje samo mesta u vladi, već i javna preduzeća, upravne odbore i sve pozicije u koje se nominuje iz sfere politike uključujući i dobar deo medija koji su u tzv. javnom servisu, kulturnih institucija...
A ko su najveći gubitnici?
Najveći gubitnici su građani i to rekao bih gotovo svi građani koji imaju svest o odgovornosti i realne procene, koji imaju šta da izgube. Mislim pre svega na zaposlene, na radnike, i na tzv. srednje slojeve, pre svega mlade. Sasvim drugačije reaguju ljudi koji su uzeli neke kredite, koji su ušli u neki posao, koji tek treba da dobiju posao, ili treba da ga očuvaju ako bude nekih investicija, nego kategorije koje su izvan procesa rada, koji nemaju nikakav rizik i koji misle da više ništa ne mogu da izgube. Kada pogledate socijalnu strukturu podrške ovih stranaka, videćete da je to u velikoj meri tačno.
Ako pogledamo isto stranački, ko je veću korist za sebe izvukao, DSS ili DS? Ko je bolje kalkulisao?
Ovo što nama izgleda kao velika mudrost i talenat u politici, preigravanja, davanja koncesija i ucene dosta je ograničeno polje koje je omeđeno izbornim rezultatima i onim faktorima o kojima smo govorili. Naravno da DSS kapitalizuje poziciju nekoga bez koga se ne može formirati vlast i nekoga ko je u sredini političkog polja. S druge strane, po pravilu i treći igrač u koaliciji dobija makar ono što mu pripada, ako ne i nešto više ako uspešno igra igru posredovanja.
U ovom slučaju to je G 17 plus.
Da. Indikativno je da je DS prvo pomerio odlučivanje o koaliciji sa Glavnog odbora na Predsedništvo, na uži organ, bliži predsedniku stranke, koji se intenzivnije može držati pod kontrolom, koji je operativniji, više zainteresovan i involviran u situaciju oko vlasti, a da je i tom telu trebalo šest-sedam sati da donese odluku da se i posle svega ide zajedno sa DSS-om. U tom smislu, relativno je najmanji dobitak DS-a, ali je to cena toga što DS nema taj kontrolni paket akcija. Imate dve idealne tipske situacije kada sastavljate koaliciju. Jedna je situacija u kojoj imate dominantnog aktera, koji je neka vrsta lokomotive iza koje se ostali partneri kače kao vagončići. Druga je situacija kada postoji ravnoteža koja je, u ovom slučaju, uspostavljena onog trenutka kada je oko šestog principa uz bok DSS-u stao G 17 plus. To je bila gotovo situacija pola-pola iz koje je teško nešto kapitalizovati. Verovatno ljudi u Demokratskoj stranci imaju osećaj frustriranosti i nezadovoljstva, ali to je odraz ne neke manje ili veće sposobnosti, nego prosto situacije koja je na oko dobitnička, ali je time što nije do kraja dobitnička, prilično defanzivna.
Kako takav rasplet može da utiče na budućnost?
Kažete da ova vlada ne mora kratko da traje, ali može da se postavi pitanje njene operativnosti, njene efikasnosti.
Dugo se razgovaralo i odnosi u vladi će, verovatno, biti izbalansirani, a problema može da se pojavi u odnosu na dva-tri ključna pitanja – Hag, Kosovo, evropske integracije... Ali samo funkcionisanje vlade ne mora da bude ništa specifično otežano u odnosu na ranije. Pošteno rečeno, od 2000. godine imamo vlade do kraja neprofilisane, imamo koalicione vlade, dosta čudne aranžmane i podele ministarstava gde nije u prvom planu kompetentnost nego lojalnost i pripadanje partijskoj listi. Osim toga imamo i vertikalnu podelu, pa su stranke dobijale jednu oblast kao neku vrstu feudalnih poseda, pa su recimo oni koji su držali trgovinu držali sve od ministarstva pa do poslednje kafane ili nekog ugostiteljskog objekta u zadnjem selu.
Kako će ovo tromesečno preganjanje uticati na buduće ponašanje birača, na nekim novim izborima, koji mogu doći i za šest meseci, ali i tek za četiri godine?
Naša politička memorija je kratka i zbog toga što nismo skloni učenju na ranijim primerima, i zbog toga što nam je politička istorija stvarno previše intenzivna da se baš mnogo toga pamtilo. Nisam siguran da će zapamtiti ovo što se odvijalo u poslednja dva-tri meseca, ali, čini mi se da će ovaj šok, ove nedelje u kojima su se vodili razgovori jako zapamtiti. Zapamtiće tu dugu sednicu parlamenta, da su stekli utisak da su nam političke elite nedovoljno kompetentne, vrlo neodgovorne i da se služe obrascem podilaženja najnižem utisku, umesto da su se opredelili da igraju ulogu nekoga ko treba da učini da parlament ima izvesnu edukacijsku ulogu. Ono što smo gledali u parlamentu može da se očekuje samo na seoskim vašarima. To je najaktivnija demagogija, najprizemnije ponašanje koje je na nivou uvrede.
Koliko je na lidere uticalo da formiraju vladu to što bi na eventualnim izborima, najverovatnije, izlaznost bila znatno manja, što bi, prema svim procenama, donelo još veću prednost Srpskoj radikalnoj stranci?
Mislim da jeste donekle u nekom podtekstu, ali ne previše, zato što je ovo situacija najdramatičnija u odnosu na ranije. Čini mi se da je dobar deo tog srednjeg i višeg partijskog ešelona, pogotovo u DS-u, izgleda bio za izbore – uz sve rizike, uz svu cenu koju izbori donose, uz sve prateće manifestacije poput zamiranja berze, skoka evra, činjenica je da je ovo promašena godina za razvoj. Čini mi se, da su bili spremni za izbore, zbog želje da se konačno debalansira odnos u demokratskom bloku. S jedne strane imate blok stranaka stare vlasti gde je predominantna posle 2001. godine postala Srpska radikalna stranka. Ona je stožerna stranka bez koje nema priče u tom delu spektra. Drugi deo spektra nema tako naglašeno jaku stranku i tu su oscilacije od izbora do izbora bile dosta velike. Znači, ono što se uz izazov ovog raspada želelo i za čime će verovatno jedan deo, ne samo birača nego i rukovodećeg sastava DS-a, žaliti, jeste to što nema prilike da se iskoristi da, recimo, odnos između ove dve demokratske stranke bude u izbornoj snazi najmanje 1:3 ili 1:4. To onda uvodi druge odnose.
M. R. Petrović
[objavljeno: 13.05.2007.]
