Izvor: S media, 30.Avg.2011, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radnici kao taoci kriminala
Većina moćnih preduzeća iz putne privrede propala do kraja 90-ih, drugi deo je uništila privatizacija, a preostale firme muči nelikvidnost.
Iako je preduzećima iz putne privrede najvažniji partner država, umesto da im to obezbedi povoljniji položaj na tržištu, u poslednje dve decenije bio je jedan od glavnih uzroka propadanja i gašenja preduzeća. Naravno, svoj danak je uzela i privatizacija, a pre svih tih procesa, sankcije iz 90-ih gotovo su ugasile najveće sisteme >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << koji su morali da zatvore svoja gradilišta u Africi, Aziji i Evropi. Tako su firme koje su nekada bile uspešna konkurencija najvećim svetskim igračima, dobijale najveće i najzahtevnije projekte u svetu, sada gotovo izbrisane sa poslovne mape.
Dve decenije stagnacije dovelo je do toga da najvredniji stručnjaci napuste zemlju, a novi kadar nije imao od koga ni gde da uči. Tako se uz sve probleme koji kose i ostalu privredu, ova grana suočava i sa nedostatkom najčešće srednjeg i visoko obrazovanog kadra.
Ipak, to je još uvek samo jedan deo priče. Najveću štetu nanela je privatizacija, kroz koju je najvećim delom ne samo opran sumnjivi kapital, nego je on i uvećan, ali je pri tom otišao kao profit vlasniku dok su radnici ostali na skromnim zaradama, ukoliko su one uopšte isplaćivane.
Prijava protiv tri rukovodioca preduzeća za puteve iz Niša
Putari: Protesti do ispunjenja zahteva! (VIDEO)
Stečaj za 80 odsto privatizovanih firmi
Analitičari tvrde da je u privatizaciji u putnoj privredi, uprkos uvreženom mišljenju da je kupovao ko je šta hteo, zapravo učestvovalo svega nekoliko jakih igrača i oko desetak „podigrača“ koji su služili za međusobno nameštanje tenderskih i aukcijskih prodaja. Obično se misli da je reč o Miroslavu Miškoviću i Milanu Beku, ali iako se i oni javljaju u tim transakcijama, davno su se povukli iz te grane. Za većinu građana, pravi vlasnici velikih građevinskih firmi koje su kupljene novcem iz zakulisnih poslova, ostali su nepoznati. Takva situacija bila bi i sa vlasnikom Nibens grupe, Milom Đuraškovićem, da nije počeo da gradi poslovnu imperiju i da zadužuje preduzeća. Činjenica je, međutim, da iako su radnici te grupacije protestovali mesecima pre nego što im je gazda otišao iza rešetaka, država malo toga uradila da spreči katastrofu.
Naime, Nibens je bio noslilac konzorcijuma u najvećem državnom poslu, izgradnji na Koridoru 10, a da pri tom niko nije našao za shodno da izvrši suštinsku kontrolu bilansa firmi iz te grupacije. Jer da je to učinjeno, videlo bi se da je šest putarskih preduzeća kupljenih u privatizaciji, opterećeno međusobnim hipotekama za kredite koji ne mogu da se naplate čak ni pod uslovom da se u predviđenom roku završe poslovi, a rok je, uzgred, već davno probijen.
Međutim, i za firme koje su u privatizaciji dobro prošle, teško je da savladaju poslednju prepreku ka dobrom poslovanju, odnosno da naplate dugovanja države za poslove koje su odradili. Tako je uoči svetske ekonomske krize, a neposredno posle izbora u Srbiji, višegodšnji dug prema putarima koji su bili nemilice angažovani na izgradnji brojnih lokalnih (izbornih) puteva, premašio je 300 miliona evra. On je vrlo brzo, po formiranju nove vlade prepolovljen, jer se država zadužila kod međunarosnih banaka, dok je preostali deo reprogramiran.
(Danas)
