Izvor: Politika, 02.Okt.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put do slobode je nezavršena priča
Nemam ništa protiv hidžaba, uostalom i neke od najboljih feministkinja koje poznajem su pokrivene
Direktorka NVO „Urbanin” iz Novog Pazara Aida Ćorović dobitnica je ovogodišnje nagrade „Osvajanje slobode”, koja se iz fonda „Maja Maršićević Tasić” dodeljuje ženama koje svojim radom doprinose jačanju ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije. Time se Aida Ćorović pridružila Sonji Liht, Srbijanki Turajlić, Borki Pavićević, Ružici Đinđić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Goranki Matić i ostalim ranijim dobitnicama ove nagrade.
Skulpturu, koja ide uz nagradu, rad vajara Mrđana Bajića, koju joj je uručila direktorka programa Građanski pakt za jugoistočnu Evropu Hedvig Morvai-Horvat još drži u kancelariji „Urbanina” (odneće je, kaže, kući da je pokaže roditeljima) dok joj stižu čestitke.
Dobijanje ovakve nagrade obavezuje?
Nagrada znači da je neko prepoznao i da prati moj rad. Ali nagrada znači i obavezu da se sa osvajanjem slobode nastavi i dalje. A možda je dobijanje ove nagrade najava nekih novih vetrova i početak vremena kada će iz Sandžaka ići lepše vesti nego do sada. To bi značilo da nam svima narednih godina bude bolje.
Kada je počelo Vaše osvajanje slobode?
Neki, koji se ne slažu i koji osporavaju to što radim, kao Muamer Zukorlić na primer, misle da je to trenutna stvar. A nije. Moj rad traje evo već dvadeset godina. Počelo je9. marta 1991. godine u Beogradu. Tada je Milošević izveo vojsku na ulice glavnog grada i ja sam, kao i mnogi tada, smatrala da je moja obaveza da kažem „ne” takvoj vrsti represije. Tada počinju da se javljaju prve mirovne grupe, Beogradski krug, Žene u crnom, Centar za antiratnu akciju i ja, pošto sam strašno patila zbog svega što se događa, smatrala sam da je moja moralna obaveza da im se priključim. Bio je to način i da spasim samu sebe, jer su to bila svojevrsna ostrva normalne svesti u to vreme.
Jesu li ta ostrva normalne svesti bila potrebnija u Beogradu ili u Novom Pazaru?
Bila su potrebna svuda, ali ih je bilo lakše organizovati u Beogradu, gde su intelektualci brojniji i nezavisniji. Za Novi Pazar to je bilo bolno, skoro predratno vreme, naročito kad je izbio rat u BiH. Ja sam tada bila u Beogradu, ali ovde su delovali Helsinški odbor sa Šefkom Alomerovićem na čelu i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava koji je tada vodio Safet Bandžović. Sećam se da je prvi iskorak beogradskih nezavisnih intelektualaca van Beograda bio dolazak u Novi Pazar. To je bila neka vrsta podrške beogradskih intelektualaca nama koji živimo ovde, da nam daju neki signal da je opasno to što nam se dešava i da nas opomenu da ne srljamo i mi u nešto slično, u međuetničke sukobe.
Onda je osnovan „Urbanin“?
Hteli smo da mladima pružimo neku vrstu slobodnijeg mentalnog prostora. Kroz „Urbanin” i njegove radionice prošle su hiljade mladih ljudi. Nije se kod svih njih zapatila ideja demokratije, ali mnogi od njih i danas kažu da im je „Urbanin” promenio život, jer su oslobodili kreativne potencijale i počeli drugačije da razmišljaju, jer su sa nama prvi put otišli u inostranstvo ili boravili na nekom kampu zajedno sa vršnjacima. Ja sam ubeđena da su to najbolji ambasadori Novog Pazara, bolji od svih političara.
Da li je teže osvajati slobodu iz Beograda ili iz Novog Pazara?
Apsolutno je teže u malom gradu. Veliki grad daje šanse da se, uslovno rečeno, u masi sakrijete, a ovde je to mnogo teže , izloženiji ste, zamerite se sa rođacima, komšijama i prijateljima, ogrezlim u burazersku politiku. Naročito je teže ženi, jer se njoj ovde ne oprašta ni glasnost ni neposlušnost, pogotovo to ne praštaju zagovornici retradicionalizacije društva koji hoće da žene vrate u kuće, da žena, kao pre dosta vekova ponovo bude stvar koja nema stav ni mišljenje, da bude poslušnica i vlasništvo prvo roditelja, pa posle muža. To je sve suprotno od onoga što ja radim, jer sam iz drugačijeg porodičnog miljea.
Ali, imali ste neku vrstu nesporazuma upravo sa ženama?
Ništa neočekivano. Žene najčešće opstruiraju neko svoje oslobađanje, jer se posle vekova u podređenom položaju sada plaše da izađu iz te uloge. Mnoge ne veruju da je to moguće, a određeni broj žena i ne želi tu vrstu odgovornosti, jer slobodna građanka je odgovorna za svoj život, a nekima je lakše da neko drugi, muž, na primer, odlučuje o nekim bitnim stvarima. Svako društvo, ako hoće da je demokratično, mora da ima žene na mestima gde se donose odluke. Time postaje bolje.
Zamerali su Vam zašto se nepozvani mešate u pravo žena da budu pokrivene, u skladu sa islamskim propisima?
Branim pravo svake žene da se izbori za život dostojan ljudskog bića i pravo na izbor. Pravo je svake porodice da uvažava tradicionalne vrednosti i ja tu ne mogu i ne smem da se mešam. Ali, tek punoletna žena može da donese valjanu odluku da li hoće da bude pokrivena ili supermoderna, koje će da bude seksualne orijentacije, za koga će da se uda... Dakle, branim pravo muslimanke da sama odluči hoće li da se pokrije, ali da se to ne radi kolektivno, u političke svrhe, gde desetine mladića skandira „Alahu ekber” i gde imate potpunu atmosferu prisile, gde se nameće zaključak da je ovde reč o promuslimanskom društvu u kome Muamer Zukorlić utiče na sve sfere života. Inače nemam ništa protiv hidžaba. Uostalom i neke od najboljih feministkinja koje poznajem su pokrivene.
Koliko je još potrebno da se osvaja sloboda ili je već osvojena?
To je nezavršena priča.
A ko ograničava slobodu?
Ovde Bošnjaci moraju da reše svoj unutrašnji konflikt. Zatim, uporedo sa Zukorlićevom retorikom, narastao je strah između Bošnjaka i Srba. I što je možda najvažnije, država mora da nađe način da razgovara sa svim građanima u Sandžaku, da tih 300 kilometara između Novog Pazara i Beograda ne znače beskonačnu udaljenost. Ponekad imam utisak da nas ovde Beograd ne vidi dovoljno. Reakcija na to, pre svega kod Bošnjaka je zatvaranje u svoje nekada malograđanske i primitivne krugove, čime se stvara model za vladavinu jednog čoveka , primitivnog i brutalnog, koji hoće sve da stavi pod svoju kontrolu
Slavka Bakračević
objavljeno: 03.10.2011.
