Izvor: Politika, 22.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prve tri rehabilitacije
U Beogradu dostavljeno oko 250 zahteva kojima se traži "brisanje" ideoloških predrasuda
Od stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, 25. aprila ove godine, Okružnom sudu u Beogradu dostavljeno je oko 250 zahteva kojima se traži "brisanje" političkih i ideoloških presuda izrečenih mahom posle Drugog svetskog rata. Sud je do sada razmatrao desetak zahteva i doneo tri odluke.
Prema nezvaničnim informacijama, Sud je doneo odluku o političkoj rehabilitaciji Momčila Ninčića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekadašnjeg ministra inostranih poslova u izbegličkoj Vladi Kraljevine Jugoslavije. Ovom odlukom poništena je presuda Vojnog veća suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 15. jula 1946. godine kojom je Ninčić u odsustvu osuđen na osam godina prinudnog rada, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva. Kako je "Politici" rečeno u Okružnom sudu, veće koje je zasedalo povodom zahteva za rehabilitaciju Momčila Ninčića izglasalo je pozitivnu odluku, ali ona još nije napisana s obzirom na to da se sudija izvestilac nalazi na bolovanju.
– Očekujem pozitivnu odluku, ali ništa ne bih želeo da komentarišem dok ne dobijem pismeni izveštaj – rekao je Goran Petronijević, pravni zastupnik podnosilaca zahteva za rehabilitaciju Momčila Ninčića.
Zahtev za rehabilitaciju Momčila Ninčića, koji je umro 23. decembra 1949. godine u Lozani (Švajcarska), Okružnom sudu podneli su njegovi naslednici Roksanda, Miroslav i Feodor Ninčić i Spomenka Ninčić-Šoć.
"Presudom Vojnog veća Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije od 15. jula 1946. godine, između ostalih lica, presuda je izrečena i doktoru Momčilu Ninčiću, rođenom 28. maja 1976. godine u Jagodini. On je osuđen na hapšenje i prinudni rad u trajanju od osam godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od pet godina, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva", navedeno je u zahtevu za rehabilitaciju Momčila Ninčića.
Iz obrazloženja izrečene presude, navodi se dalje u zahtevu, proizilazi da je Ninčić osuđen zato što je bio ministar u vladi Slobodana Jovanovića u Londonu za vreme Drugog svetskog rata. Iz obrazloženja proizilazi i da je Ninčić osuđen i zato što je zajedno sa ostalim članovima vlade, politički i verbalno, podržavao četnički pokret koji je organizovao Dragoljub Mihailović Draža, ministar vojni izbegličke vlade i načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini. Pomenuta presuda je, kako se dalje navodi u zahtevu, očigledno ideološke prirode i nije zasnovana na pravno relevantnim činjenicama.
Zbog svega navedenog, pravni zastupnici Ninčićevih potomaka zahtevali su od Okružnog suda da usvoji zahtev za rehabilitaciju i presudu iz 1946. godine, sve njene pravne posledice, uključujući i konfiskaciju imovine, proglasi ništavom, a dr Momčila Ninčića neosuđivanim licem.
Odlukom suda, pored Momčila Ninčića, rehabilitovani su i Kosana Milošević, nekadašnji poručnik Jugoslovenske narodne armije, koja je presudom Vojnog suda u Zagrebu 1951. godine, bila osuđena zbog neprijateljske propagande, i Miljko Petrović, vlasnik strugare u Kraljevu za vreme Drugog svetskog rata, koji je 1945. godine oglašen krivim zbog povrede srpske nacionalne časti.
Presuda zagrebačkog Vojnog suda od 10. februara 1951. godine teretila je Miloševićevu, u to vreme poručnika JNA, da je avgusta 1950. godine kolegi potpukovniku na ulici rekla da je "narod na Kosovu nezadovoljan", kao i da su "svi pravi komunisti pobijeni". Presuda zbog mišljenja koje je Miloševićeva "javno" iznela bila je stroga. Pošto ju je uhapsio, sud je Miloševićevu obavezao i na prinudni rad u trajanju od četiri godine. Nekadašnjem oficiru JNA su, pored ovoga, na godinu dana oduzeta sva građanska prava, a osuđena je i na trajni gubitak čina.
Miljku Petroviću je 2. juna 1945. godine Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti u Čačku izrekao još strožu kaznu. Procenom tadašnjih sudskih vlasti, Petrović je povredio srpsku nacionalnu čast zato što je strugara u Kraljevu, čiji je bio vlasnik, radila i u vreme okupacije. Osuđen je na trajni gubitak srpske nacionalne časti, sedam godina teškog prisilnog rada i konfiskaciju celokupne imovine.
Okružni sud razmatrao je, ali još nije doneo odluku, i zahtev za rehabilitaciju Antona Šustera, limara na dvoru Karađorđevića, koga su partizani streljali u jesen 1944. godine. U zahtevu koji je podnela Šusterova kćerka Olivera Karlson navodi se da je ovaj nekadašnji vlasnik građevinsko-limarske firme streljan bez suđenja nekoliko dana posle hapšenja. Porodica nikada nije saznala datum Šusterovog pogubljenja, a ni mesto na kojem je sahranjen. Jedina informacija koju su dobili u proteklih 60 godina bilo je rešenje o oduzimanju imovine, koje su primili dve godine pošto je Šuster odveden. U njemu se navodi da se "konfiskuje celokupna imovina streljanog Šustera Antona".
Anton Šuster je bio vlasnik limarskog preduzeća, koje je zapošljavalo dvadesetak radnika. Preduzeće je gradilo i popravljalo krovove i kupole na dvoru i Vaznesenskoj crkvi. Šuster je bio jedini preduzimač kome je bilo dozvoljeno da radi za dvor. Inače, porodica Šuster bila je zadužena za radove na dvoru još od vremena Obrenovića. Na osnovu dokumenata do kojih je porodica došla, komunisti su zbog prezimena mislili da je Šuster nemačkog porekla, pa veruju da je to bio jedan od razloga za njegovo stradanje.
Odluka po zahtevu očekuje se i za Josipa Ercegovića, bivšeg poručnika Udbe, osuđenog na pet godina zatvora zbog neprijavljivanja nadležnima da će čovek kojeg je poznavao pobeći u Italiju. Pred sudom se našao i zahtev za rehabilitaciju Natalije Milenković, jedne od vlasnica tekstilne fabrike u Leskovcu "Jovanović i Popović", koju su komunisti zaplenili, a Nataliju i njene dve sestre osudili na zatvorsku kaznu.
--------------------------------------------------------------------------
Šta predviđa Zakon
Zakonom o rehabilitaciji uređeno je rehabilitovanje osoba koje su sa ili bez sudske ili administrativne odluke, iz političkih ili ideoloških razloga, ubijene, uhapšene ili lišene nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imale su prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Zahtev za rehabilitaciju može da podnese svako zainteresovano fizičko ili pravno lice, a pravo na njegovo podnošenje ne zastareva.
– Podneti zahtev mora da sadrži lične podatke osoba čija se rehabilitacija zahteva i dokaze o njegovoj opravdanosti. Ukoliko podnosilac nije u mogućnosti to da uradi, uz zahtev podnosi opis progona ili nasilja sa podacima koji mogu da posluže za identifikaciju žrtve i događaja. Pre odlučivanja o zahtevu, sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana – objašnjava Ramićeva.
Rehabilitovane osobe se, prema zakonu smatraju neosuđivanim, a pravo na naknadu štete i povraćaj konfiskovane imovine biće uređeno posebnim zakonom.
Postupak za rehabilitaciju podnosi se okružnom sudu na čijoj teritoriji podnosilac zahteva ima prebivalište ili na čijoj teritoriji je sproveden progon ili nepravda. O zahtevu odlučuje veće sastavljeno od troje sudija u javnom postupku koji je oslobođen troškova i taksa.
M Derikonjić
[objavljeno: 22.11.2006.]
