Izvor: Politika, 16.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prošlost koja traje zauvek
I naši političari bi trebalo da kažu kako ovo društvo da ozdravi i da vaspitava decu, kaže Danica Vučenić
Danica Vučenić, urednik i voditelj "Kažiprsta" na Radiju B92, autor je dokumentarnog filma o nemačkom suočavanju "Prošlost traje zauvek" koji je nedavno prikazan na TV B92.
• Šta ste očekivali kada ste počeli da pravite priču o nemačkom preispitivanju, a šta ste dobili na kraju?
– Kada sam otišla u Nemačku stalno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam bila u strahu da, s jedne strane, filmom ne opravdam Nemce, a s druge strane, da ne budem suviše ogorčena na to što se desilo u Drugom svetskom ratu. Očekivala sam i da ću teže doći do sagovornika, jer je mesecima trajala prepiska. Ali, svest koju ti ljudi imaju o tome koliko je to iskustvo, naročito u psihološkom smislu, značajno za ostale ljude je toliko jaka da su pristali da učestvuju u projektu za neku televiziju za koju možda nisu ni čuli. Kroz suočavanje Nemaca mislim da smo svi mi koji smo radili film dosta naučili i o sebi.
• Kada počinje nemačko suočavanje, da li je dovršeno i ako nije dokle je došlo?
– Oni su 17 godina razgovarali u društvu, državi i parlamentu o tome da li treba izgraditi muzej holokausta usred Berlina. A kada su odlučili, onda je za to parlament dao novac. Suočavanje je počelo praktično 1968. godine, pošto je, pre toga, Nirnberški proces bio suđenje političkom vrhu Trećeg rajha. Krajem pedesetih bilo je suđenja malim ljudima, komšijama, čuvarima logora u Aušvicu, a studentske demonstracije 1968. su dovele do toga da deca pitaju roditelje šta su radili u Drugom svetskom ratu. Zatim je Vili Brant kleknuo pred žrtvama u Varšavi.
• Na kraju filma istoričar Peter Rajhel se pita zašto se baš Nemcima desio nacizam i Hitler?
– On se plaši da u Nemačkoj postoji sve manje interesovanja za uzroke nacizma i pojavu Hitlera, jer je poslednjih godina interesovanje istoričara vezano za kraj rata, za oslobađanje iz logora ili lični život Alberta Špera, a ne za uzroke. Ni oni sami nemaju objašnjenje zašto se to dogodilo, pa tako i ćerka Alberta Špera, Hilda Šram, sociolog, u filmu kaže da je sto puta analizirala okolnosti tridesetih godina u Nemačkoj, ali da, kada sve to sebi ispriča, uvek postavi pitanje: kako je to moglo da se desi i zašto baš u Nemačkoj?
• Da li kod nas oni koji pozivaju na suočavanje, a to su uglavnom nevladine organizacije, nastupaju agresivno? Da li znaju kako je to bilo u Nemačkoj?
– Mislim da je mnogo važnije šta misle politički lideri i kakvu nam poruku šalju. Političari ne vole civilni sektor, niti oni njih, nemaju zajednički jezik, niti se trude da ga nađu. Političari bi trebalo da kažu kako ovo društvo da ozdravi i da vaspitava decu. Kako će ljudi vaspitavati decu ako političari nisu u stanju da neke stvari prevale preko usana. Do sada nisam čula od važnih političara zašto Mladić treba da bude u Hagu. I u Nemačkoj je pomirenje krenulo iz društva, ali tamo je crkva imala drugačiju ulogu. Suočavanje je način razmišljanja o samom sebi. Bitno je na kojim premisama i postulatima vaspitavamo mladu generaciju. To je suočavanje. Ne moram ja lično da osećam odgovornost za Srebrenicu, ali sam deo kolektiviteta koji je izglasao nešto. Treba napraviti generaciju koja poštuje vrednosti. To imaju u Nemačkoj.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 16.10.2006.]
