Izvor: Politika, 21.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promena košuljice
Stranke se menjaju pod uticajem raznih šokova a najveći je poraz na izborima
Predsednik Poljske ujedinjene radničke partije, naslednice komunističke stranke, Aleksandar Kvašnjevski izvinio se ljudima koji su doživeli neprijatnosti od stare komunističke partije. Kvašnjevski je izabran i za predsednika Poljske posle Leha Valense, a njegova partija je zaista i bila drugačija od stare komunističke. Promenila se.
Kako kaže Žarko Korać, predsednik SDU, važno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je preuzeti odgovornost i izviniti se.
Partije se menjaju kadrovski, programski i organizaciono. Kadrovske promene na vrhu stranke događaju se u stabilnim demokratijama sa dvopartijskim sistemom, posle poraza na izborima. I u postkomunističkim zemljama polako se uočava ovaj trend. Organizacione promene se obično ne dogode ako prethodno rukovodstvo zadrži mesta. Primer za to je Savez komunista Srbije koji je 1990. redefinisao programska opredeljenja, promenio statut i naziv u SPS, ali je vrh rukovodstva ostao neizmenjen zbog čega se ne može govoriti o temeljnim organizacionim promenama. Programske promene su ograničene jer je malo verovatno da će katoličke partije podržati abortus a agrarne smanjivanje subvencija zemljoradnicima. Unutrašnji podsticaji za promenama u partiji su sukobi vodećih ljudi, kao što je bio raskol između Momira Bulatovića i Mila Đukanovića u crnogorskom DPS-u. Ili svađe kada partija doživi neuspeh.
Spoljašnji podsticaji za promenu su promena socijalne strukture društva ili novi duh vremena. Primeri su pad Berlinskog zida ili kada kod nas građani sve povoljnije ocenjuju EU pa antievropske partije menjaju svoj vokabular. U stabilnim demokratijama smanjivanje učešća seljaštva i radništva dovelo je rukovodstva agrarnih i radničkih partija do suočavanja sa izborom između postepene promene partijskog identiteta i nestajanja. Velika ekonomska kriza u SAD, opredelila je američke birače da u većoj meri podržavaju Demokratsku od Republikanske stranke, koja je želeći da povrati podršku postepeno prihvatila oblike državnog uticaja sadržane u Nju dilu kojima su demokrate omogućile privredi SAD da prebrodi krizu.
Promene partija zahtevaju vreme, novac i ljude, pa se one menjaju pod uticajem raznih šokova. A najveći šok je poraz na izborima. Upravo je to bio okidač za SPS koji je posle 5. oktobra 2000. godine, od vladajuće postao opoziciona partija. Na kongresu, posle tri godine, socijalisti su počeli da se menjaju, i ta promena traje.
I kod nas su se partije menjale, a o tome je u knjizi „Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju” objavljenoj 2006. godine pisao Vladimir Goati.
„SPO i DSS su posle 5. oktobra postepeno otklonili rezerve prema Haškom tribunalu i umesto ambivalentnog stava bezuslovno su prihvatile ’Dejtonske granice'. DSS je prihvatio ili u najmanju ruku ublažio ranije kritičan stav prema autonomiji Vojvodine, pa je krajem 2005. godine prvi put obrazovao Pokrajinski odbor.”
„Pored promena u partijama koje su do 5. oktobra bile u opoziciji promene su uočljive kod SRS i još više kod SPS-a. To nije više ista partija. SPS je u Deklaraciji 6. kongresa 2003. godine podržao obaveznu, vremenski oročenu privatizaciju, čemu se kao vladajuća partija odlučno suprotstavljao, kao i u predoktobarskom razdoblju nezamisliv cilj: uključivanje Srbije u EU, iako je to ’razblažio' odbijanjem ekstradicije građana sudu u Hagu”, kaže Goati. SPS je na 6. kongresu obezbedio uslove za kompetetivne unutarpartijske izbore, što su do tada imali samo GSS i DS. Podržao je koalicionu vladu Vojislava Koštunice. Čak i kada je Vlada pod pritiskom međunarodne zajednice izvršila ekstradiciju jednog policijskog generala haškom sudu i tome prekršila obećanje dato SPS-u ta partija je zažmurila i nastavila da obezbeđuje vladi pouzdan oslonac u parlamentu.
Imajući sve ovo u vidu, kaže Goati, SPS se približio prihvatanju institucija, vrednosti i „pravila igre” uspostavljenih oktobarskim preokretom. „Naravno, promena nipošto nije završena niti je ireverzibilna, jer unutar SPS-a postoji snažna tendencija tvrdokornih Miloševićevih pristalica koja teži restauraciji predoktobarskog režima. Osim toga, rukovodstvo izabrano na 6. kongresu koje je većinski opredeljeno za demokratske reforme, mora da vodi računa o velikom prestižu koji u biračkom telu uživa Milošević. Na duži rok posmatrano, stratezi SPS-a nalaze se pred sudbinskom raskrsnicom – hoće li ta partija zadržati svoju ultranacionalnu komponentu, znatno prigušenu u postoktobarskom razdoblju, i time ostati na istom „lovnom području” sa daleko snažnijim radikalima ili će se pomerati u pravcu socijaldemokratskog opredeljenja”, kaže Goati.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 22/06/2008]
