Izvor: Blic, 06.Nov.2015, 08:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodaja mitova
Osećam potrebu, poštovani čitaoci, da sa vama podelim svoj stav o gašenju novinske agencije Tanjug. Ne činim to da bi ostalo zabeleženo u novinskih arhivima, a nije moje mišljenje toliko važno, kao što je premijerovo, da bi bilo bitno za istoriju.
Činim to iz čiste profesionalne solidarnosti sa 180 kolega zaposlenih u toj agenciji, činim to iz savesti. Žao mi je što te kolege nisu dobile besplatne akcije agencije i kakvu-takvu šansu da se izbore sa svoj deo medijskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tržišta.
Nameće se logično pitanje ko je kriv što je propušten rok za besplatnu podelu akcija zaposlenima. Da li se rukovodstvo Tanjuga do poslednjeg momenta nadalo nekom trećem rešenju i nije bilo svesno da će silom zakona to preduzeće biti izbrisano iz registra Agencije za privredne registre. Zato sad u izjavi premijera Aleksandra Vučića da je bio protiv gašenja Tanjuga vide i nadu da bi moglo nešto da ih spase i mimo zakona. Ili možda još ima zakonskih mogućnosti da naših 180 kolega postanu vlasnici agencije?!
Kao dosledni zagovornik stava da država mora da se povuče iz vlasništva u medijima, smatram da je to jedino ispravno i pošteno rešenje. To rešenje je jedino bilo pravedno i zbog kolega iz druge dve agencije Bete i Foneta koje su osnovale takođe novinari i sve ove godine vodili uz velike finansijske probleme, dok je Tanjugu sve gubitke pokrivala država. I ove agencije su osnovali ljudi koji su radili i u Tanjugu, ali su ga napustili kad tamo nije bilo časno i profesionalno pisati. Ovo napominjem zbog onih koji kukaju za nacionalnim i državnim simbolima.
Osnovni problem je, ali to koliko vidim niko ne pominje, što Tanjug ne može da zaradi u tržišnoj utakmici plate za toliki broj zaposlenih, a osim dosadašnjih troškova sutra bi kao privatna firma morali i da plaćaju kiriju u zgradi u kojoj trenutno rade
Da je ta zgrada kojim slučajem bila u vlasništvu novinske agencije, našao bi se neki tajkun da je kupi, novinare bi saterao u ćošak, a ostatak bi rentirao dok za dve, tri godine ne ukine firmu i na lepom mestu ne otvori hotel i kakav tržni centar. Zar se privatizacija u Srbiji, najvećim delom, nije odvijala po tom modelu! Tanjug nije mogao da pronađe kupca koji bi imao isključivo profesionalni novinarski motiv, jer su procene vrednosti u oba slučaja prodaje bile nerealne. Na prodaju je bio mit o nacionalnom simbolu, a ne novinska agencija bez ikakve imovine.
Iskreno se nadam da još ima zakonskih mogućnosti da zaposleni dobiju akcije, jer teško da će većina kolega u ovoj krizi pronaći posao.
