Izvor: Politika, 07.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pričaj glasno i vodi kolegu sa sobom
Interesi velikih sila postavljaju granice i u diplomatiji 21. veka, a diplomatski bonton da se zemlja domaćin javno ne kritikuje poštuju još samo oni koji moraju
Diplomatska ofanziva američkog i britanskog ambasadora u Beogradu, koji preko domaćih medija agituju za otcepljenje Kosmeta od Srbije, potpuno zanemaruje činjenicu da bi prihvatanje onoga što oni zagovaraju predstavljalo kršenje ustava zemlje u kojoj gostuju. Ovakvi javni istupi stranih ambasadora skoro da su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nezamislivi u zemljama iz kojih pomenute diplomate dolaze i verovatno bi bili okarakterisani kao mešanje u unutrašnje poslove domaćina. Međutim, kako interesi velikih sila postavljaju granice i u diplomatiji 21. veka, stari diplomatski običaj i bonton da se zemlja domaćin javno ne kritikuje poštuju još samo oni koji moraju.
Da nemački ambasador u Srbiji može da kaže i ono što mu kao državnom službeniku nikad ne bi palo na pamet da uradi ni u Nemačkoj još je jedna potvrda činjenice da je izbrisana granica između zastupanja interesa sopstvene zemlje i otvorenog mešanja u unutrašnje poslove države-domaćina. Upravo to je uradio najviši nemački diplomatski predstavnik u Beogradu Andreas Cobel kada je prošle godine javno kritikovao rad Radiodifuzne agencije (RRA).
Cobel je, neuobičajeno oštro, izjavio da je izbacivanje nemačkog RTL-a iz konkurencije za televizijsku frekvenciju "krajnje neprihvatljivo". Prešavši granicu između direktnog uticaja na državne organe, koji se obično dešava iza zatvorenih vrata, i javnog uticaja on je u svojim komentarima pokušao građanima da prikaže ceo državni vrh kao korumpirane poslušnike "tajkuna iz Miloševićevog vremena".
U isto vreme, američki ambasador Majkl Polt, zadovoljan što je (američki) Foks dobio frekvenciju, javno je pohvalio "visoke standarde" RRA u izboru televizija koje će gledati cela Srbija. Oba ambasadora mesecima pre toga lobirala su za "svoje" televizije, ali je samo Amerikanac mogao da bude zadovoljan ishodom. Napad Andreasa Cobela na Agenciju, koji se može posmatrati i kao još jedan pokušaj lobiranja da nemačka televizija ipak dobije dozvolu, međutim, izlazio je iz okvira diplomatskog ophođenja.
Slično Cobelu, krajem prošle godine postupila je i američka ambasada kada je kritikovala odluku Vrhovnog suda Srbije da se poništi prvostepena presuda za streljanje hrvatskih zarobljenika na farmi "Ovčara" kod Vukovara. Američke diplomate u Srbiji sebi su dozvolile ono što nikada ne bi uradile kao državni službenici u svojoj zemlji. Takva kritika presude američkog Vrhovnog suda smatrala bi se kršenjem nezavisnosti sudske vlasti.
Još jedan neprikladan diplomatski "zahvat" američki ambasador demonstrirao je i prošle nedelje. Ambasador Majkl Polt javno je kritikovao srpske državne organe obznanivši da "Vlada Srbije nije dozvolila američkim dobrovoljcima da pomažu srpskim preduzetnicima".
Polt je obelodanio da bi želeo da u Srbiju dovede mlade Amerikance koji bi predavali engleski jezik i pomagali u obuci preduzetnika, ali...
"Veoma sam zainteresovan, ali nisam dobio dozvolu vlade za program Pis kora", rekao je Polt ostavljajući građane da svoje uverenje grade na poluinformacijama koje im je servirao.
Da podsetimo, pomenuti Mirovni korpus (Peace Corps) organizacija je američkih volontera, osnovana početkom šezdesetih godina prošlog veka na inicijativu Džona Kenedija, koja uglavnom radi u Africi i Južnoj Americi, čije usluge nisu sada prvi put ponuđene Srbiji. Istu takvu ponudu, ali od tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Vilijema Montgomerija odbila je i vlada Zorana Đinđića odmah posle 5. oktobra 2000. godine. Pokojnom premijeru nije trebalo mnogo vremena da se zahvali na ponudi, s objašnjenjem da Peace Corps ima loš imidž u Srbiji, jer uglavnom radi u zemljama trećeg sveta. Jasno je da je i do tadašnjeg premijera Srbije stigao glas o reputaciji američkih volontera u Bugarskoj, koji su kod naših komšija došli još početkom devedesetih sa ambicijom da domaćine uče biznisu. Ali, i gosti i domaćini brzo su shvatili da mladići i devojke iz SAD zapravo nemaju nikakva iskustva u poslu. U ovom trenutku, program Mirovnog korpusa u Bugarskoj je mnogo skromniji i sveden je samo na nastavu engleskog jezika.
Neki opet misle da je Majkl Polt, uprkos ofanzivnijem javnom nastupu, još uvek manje uticajan u Srbiji nego što je bio njegov prethodnik Montgomeri, koga je dugogodišnji dopisnik "Njujork tajmsa" iz Beograda Dejvid Bajnder nazvao "prokonzulom". Bajnder je Montgomerija, ali i zapadne diplomate uopšte, poredio sa starorimskim vlastodršcima u zabačenim delovima imperije koji su imali praktično neograničenu vlast u pokorenim oblastima. Intervencije Vilijema Montgomerija u odnosu na rad šefa Biroa za komunikacije Vladimira Popovića (Montgomeri je na zahtev iz Vašingtona tražio da se obustavi Popovićev pritisak na medije, a pre svega na prvog čoveka B 92 Verana Matića) dovele su 2003. godine do ozbiljne krize u odnosima sa premijerom Zoranom Živkovićem. "Montgomeri je uživao u ulozi prokonzula", piše američki novinar Pol Aron, objašnjavajući razliku između dvojice ambasadora. Polt se, rekao je Aron – doduše pre poslednjih nastupa sadašnjeg američkog ambasadora – manje pojavljuje u medijima od Montgomerija, i "više insistira na pravljenju novih radnih mesta", odnosno na američkim investicijama. "Njegov pristup ima smisla, prvo zbog toga što mnogi Srbi još preziru zemlju koja ih je bombardovala 1999, i drugo, zato što Vašington želi da administrativni i finansijski teret održavanja reda prebaci na Evropsku uniju", kaže Pol Aron.
U tom kontekstu, nastupi u paru američkog i britanskog ambasadora možda se mogu posmatrati kao "uvođenje u posao" evropskog partnera.
Međutim, slične uticaje diplomatije u sferu unutrašnjih poslova Srbije imao je i "istočni blok". Iako je lako oboriti argumentaciju onih koji tvrde da su izjave ruskog ambasadora Aleksandra Aleksejeva u vezi sa statusom Kosmeta takođe uplitanje u unutrašnje stvari Srbije, iz prostog razloga što se tom uplitanju Srbija ne protivi i jer je ono u njenom interesu. Međutim, komentari Aleksejeva da se na ruski kapital u Srbiji gleda kao na drugorazredni, koji su odražavali očekivanje Rusije da njihove firme više učestvuju u privatizaciji, takođe, mogu se tumačiti kao uplitanje i pritisak. Baš kao što je tako tumačen i potez ambasade Kine koja je tražila da film zabranjen u Kini bude skinut sa programa Festivala autorskog filma koji se održavao u Beogradu. Posle burne reakcije javnosti film je, ipak, vraćen na repertoar, a umesto jedne projekcije, održane su dve i to besplatne.
Međutim, iako nijedna velika sila nije imuna na uplitanje u poslove manjih zemalja, prema tvrdnjama iskusnih srpskih diplomata, koji to naravno nikada javno ne bi rekli, u Srbiji za "najdrčnije" važe ambasadori Amerike, Velike Britanije i Nemačke. Njihovo ponašanje, koje bi u većini drugih slučajeva imalo za posledicu makar upućivanje protestne note zemljama iz kojih dolaze, kod nas se uglavnom toleriše. Domaćini svoje nezadovoljstvo ponašanjem gostiju ispoljavaju obično samo hladnim odnosom.
-----------------------------------------------------------
Amerikanci osetljivi na mešanje
Šta je mešanje u unutrašnje poslove mogli su ovih dana da shvate i Amerikanci, kad je australijski premijer Džon Hauard rekao da bi pobeda Baraka Obame, jednog od kandidata Demokratske stranke na izborima za predsednika, bila uspeh za Al Kaidu. "Da vodim Al Kaidu u Iraku, zaokružio bih mart 2008. godine i molio se za pobedu ne samo Obame, već svih demokrata", rekao je Hauard u jednom TV programu. On je mislio na zahtev senatora Obame da se svi američki vojnici povuku iz Iraka do 31. marta sledeće godine, a ova izjava je u Vašingtonu primljena sa iznenađenjem i velikim protestima, jer predstavnici SAD, navikli da sami daju slične izjave o stranim državnicima, nisu navikli da tako nešto dožive i na svoj račun.
-----------------------------------------------------------
Tanka granica između dopuštenog i nepoželjnog
Da u diplomatiji nema jasnih granica između dopuštenog i nepoželjnog ponašanja najbolje se vidi i po "opisu" posla jednog diplomate datom u članu 3. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima iz 1961. godine. U tom članu piše da je diplomatama "dozvoljeno da se obaveštavaju, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju događaja u državi kod koje se akredituju".
Sigurno je da ima onih koji bi ovu formulaciju pre koristili za opis špijuna nego diplomata.
Dragana MatovićVladimir Radomirović
[objavljeno: 07.04.2007.]
.jpg)
