Izvor: Politika, 28.Mar.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Priča za krupan biznis

Da bi se regulisalo lobiranje potrebni su zakon, kodeks, propisi o sukobu interesa javnih službenika, antikorupcijsko zakonodavstvo…

Tajkun da pare ministru, šefu partije, direktoru direkcije za gradsko zemljište, poslaniku... i onda oni rade sve kako bi bio zadovoljen interes vlasnika novca.

Tako će 95 odsto građana Srbije da opiše lobiranje. Ali, u čemu je onda razlika između lobiranja i korupcije? Ana Bovan, predsednica Društva lobista, veruje da bi se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ta razlika uspostavila donošenjem zakona o lobiranju što jeste jedan od ciljeva Društva. „Interesantni su mađarski, litvanski i poljski zakoni, ali njihovi modeli nisu do kraja primenljivi”, kaže ona.

Razlozi za donošenje zakona su suzbijanje korupcije pri donošenju političkih odluka i sprečavanje sukoba interesa funkcionera, ali je pitanje da li se to može rešiti jednim zakonom i treba reći da ne postoji univerzalno prihvaćen način za regulisanje lobiranja.

Da lobiranje izaziva sve veću pažnju dokaz je činjenica da su se poslanici u Skupštini Srbije otimali o knjigu dr Dragana Golubovića „Zagovaranje i lobiranje u parlamentu i organima izvršne vlasti: uporedna iskustva i preporuke za Srbiju ”. Ali, ne treba potcenjivati ni njihovo znanje i umeće. Dovoljno je samo se podsetiti njihovih međusobnih optužbi od kog tajkuna uzimaju pare i za čije interese rade.

Zakon o lobiranju imaju Amerika, Kanada, Mađarska, Litvanija, Gruzija, Poljska i Makedonija. Ali, iako ima zakon Amerika ima problem s načinom i motivima donošenja odluka lobista: oni ostaju daleko od očiju i ušiju javnosti. „Američki predsednik Barak Obama vrlo je kritičan prema lobistima, a jedno od njegovih predizbornih obećanja bilo je da će smanjiti njihov uticaj. Ni Džordž Buš stariji nije bio oduševljen s lobistima”, objašnjava Golubović.

Mlađi Buš nije slušao starijeg. Njegov potpredsednik Dik Čejni se mogao smatrati lobistom svojih firmi i preduzeća svojih prijatelja. Engleski Bi-Bi-Si je opisao kako je Čejnijeva firma dobila posao od dve i po milijarde dolara u Iraku bez konkursa, uz otkaz službenici državne administracije i izmišljanje firme koja je obavila kontrolu ugovora. A Bob Vudvord je u knjizi „Plan napada” opisao kako se Čejni izborio za proizvodnju vakcina protiv hemijsko-biološkog oružja iako je čak i državni sekretar Kolin Pauel tvrdio da Iračani nemaju to oružje.

U Čejnijevim postupcima postoje i korupcija i sukob interesa i očigledno je da postojanje zakona o lobiranju u Americi nije moglo da ga zaustavi i spreči u poslovima. Zato je u raspravi o domaćem zakonu o lobiranju rečeno da kaznena politika mora da bude izuzetno stroga kako se lobiranje ne bi pretvorilo u legalizovanu korupciju. Neophodno je i da država napravi registar lobista kao što to postoji u Americi. Ipak, sve to ne uklanja pesimizam Radmile Bukumirić-Katić, pomoćnice ministra rada i socijalne politike, koja misli da je zakon potreban, ali da nije sigurna da će omogućiti napredak, čak i da strahuje da će biti kontraproduktivan. I Golubović, autor knjige o lobiranju, kaže da sam zakon ne može da spreči koruptivno ponašanje.

Beogradski lobista koji je radio na značajnim poslovima kaže da je zakon potreban kada je oblast neuređena, ali da zakon o lobiranju zavisi od drugih zakona i društvenih pravila i normi, a pre svega u oblasti javnih funkcija. „Ako se usvoji zakon biću registrovan i imaću kancelariju u parlamentu. Ali sve se svodi na puteve novca. Može da se napravi i spisak klijenata i da se vidi koliko oni plaćaju lobiste i da svi sastanci budu javni. Ali se neće znati da li ću ipak nekom da tutnem pare. Potplaćivanje nikako ne može da se stavi u zakon. Kao lobistu me ipak interesuje da se registrujem i da se korupcija sistemski reši.”

Lobista koji nije želeo da priča pod svojim imenom kaže da se država ne bori protiv korupcije. „Dovoljno je da vam kažem da dugo nije postojao državni revizor, a sada kada je izabran nema uslova da radi. S druge strane, veći problem od lobista je glomazan državni sistem koji ne možeš da nahraniš iz budžeta. Taj sistem živi na korupciji i od korupcije. I on je u tesnoj vezi s političkim partijama. Zato kod nas ne možete da zamislite lobi agenciju koja radi i za radikale i za naprednjake ili i za DS i DSS. A u Americi je normalno da ista lobistička kancelarija radi za republikance i za demokrate. Ponekad one jasno napišu koji je njihov tim, odnosno grupa ljudi koja može da utiče na demokrate, a koji na republikance.”

Poredeći naše i američko iskustvo ovaj lobista kaže da je Srbija malo tržište i mnoge stvari radimo po principu „Čula žaba da se konj potkiva”. „Lobiranje je priča za krupan biznis a onda su i pare krupne. Zastupanje nečijih interesa pred višom instancom je usko vezano s politikom i političarima i to više kod nas nego u Americi.”

Ipak, sudeći po primeru Dika Čejnija, ne bi se reklo da je u Americi lobiranje manje vezano za politiku nego kod nas.

Ivana Anojčić

[objavljeno: 29/03/2009]

Nastavak na Politika...