Izvor: Politika, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevodilac norveškog jezika
UPOZNAJ SVOG POSLANIKA
Vojvođanka Nadica Momirov, već u dva mandata je poslanik G17 plus u srpskom parlamentu i, mada ne izlazi često za skupštinsku govornicu, ne propušta priliku da, ukoliko joj je do nečega jako stalo, svoj stav ne podeli sa javnošću. Ume da bude i veoma oštra u odbrani svoje stranke, kad je neko napadne, jer joj, kako kaže, nije svojstveno da "ćuti i trpi".
Rođena je u novembru 1967. godine u Zrenjaninu, pošto su joj roditelji i tada i sada žive u Melencima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Otac je, do penzionisanja, bio trgovac, majka domaćica, ali uvek su se, "bez obzira na to što je otac radio, bavili i poljoprivredom, jer je to tradicija u porodici, a mami je ostalo u nasledstvo puno zemlje". Ima starijeg brata, koji je krajem devedesetih ostao bez posla i danas se bavi poljoprivredom na porodičnom imanju.
Želela je da bude stomatolog, kao i njeni ujak i ujna s kojima je provodila dosta vremena, ali je u srednjoj školi zavolela biologiju, pa je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu diplomirala biologiju. Međutim, zvanično joj je zanimanje – prevodilac norveškog jezika. Ovu diplomu stekla je u Norveškoj, gde je 1992. godine otišla, zajedno sa svojim tadašnjim momkom, a današnjim suprugom, koji je ovde završio elektrotehniku, na godinu dana, i ostala punih šest. Priča da su otišli zbog ukupne situacije koja je tada vladala u našoj zemlji, preko Društva jugoslovensko-norveškog prijateljstva, zahvaljujući Norvežanima. Kaže da Norvežani imaju odličan obrazovni sistem, koji daje mogućnost kombinovanog znanja, da tamo, praktično, vlada pravilo da se ceo život uči, pa se lako prilagođava zahtevima tržišta rada.
Još kao student pozvana je da honorarno radi u opštinskoj kancelariji za integraciju stranaca, "u to vreme kada je u Norvešku stizalo dosta ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a vrlo malo njih je znalo engleski, pa su me pozvali da pomognem." No, prvi novac je, ipak, zaradila u svojoj zemlji, opet kao student u Novom Sadu, "radila sam u jednoj štampariji, otklanjala štamparske greške u knjigama". Prvi stalni posao dobila je u Norveškoj, isti koji je obavljala i honorarno, a zahvaljujući tome dobili su i dozvolu za stalni boravak u Norveškoj, nešto kasnije je i njen momak dobio posao u istoj opštini, ali u Institutu za istraživanje svemira, s obzirom na to da je tamo stekao diplomu iz informacione tehnologije, ali i menadžera za ljudske resurse.
Kad su se svi uslovi stekli da se, praktično, integrišu u norveško društvo, odlučili su, priča, da se vrate – "čini mi se da smo se uplašili tog života tamo, jer smo shvatili da nas mnogo više zanima šta se događa u našoj zemlji". Kaže da su često dolazili, da nisu propuštali ovdašnje proteste protiv ondašnjih vlasti, pa su shvatili da je njima mesto ovde i vratili se u zemlju baš uoči početka bombardovanja. Iako su se poznavali "od detinjstva i zabavljali jako dugo, venčali smo se godinu dana pre povratka u Srbiju". Priča kako je stalno odlagala da rodi dete i kako je na pitanja kad će postati mama odgovarala da bira trenutak – "izabrala sam pravi, bila sam u drugom stanju kad je naša zemlja bombardovana (smeh), sina sam rodila 26. juna 1999."
Ne kaje se što se vratila u Srbiju, "dobro smo se uklopili, govorila sam norveški bez akcenta, a i likom sam podsećala na Norvežanke (smeh), međutim, kad kažem ime i prezime, na trenutak se vidi čuđenje u pogledu – uvek ste stranac, ma kako se prilagodili". Ni povratak nije bio lak. Nisu mogli da nostrifikuju norveške diplome, no nisu sedeli skrštenih ruku. Priča da su uspeli da uštede novac i da su izabrali da žive u Subotici, kupili su kuću "sagrađenu 1896. godine, pa smo je, dok smo tražili posao, sami preuređivali". Suprug se posle zaposlio u "Koka-Koli", a ona je, zajedno sa prijateljicom, otvorila firmu za uređenje enterijera – "imale smo i liniju za proizvodnju šešira i kapa, dobro nam je išlo, ali sam svoj deo prodala prijateljici kad sam postala poslanik – ne može i jedno i drugo". Sada, kaže, preuređuje svoj dom, "svake druge godine menjam izgled kuće, što se mom mužu nikako nije dopadalo (smeh), ali, vremenom se navikao".
Priča da se politički angažovala vrlo rano, u srednjoj školi, mada, do članstva u G17 plus, nije bila ni u jednoj stranci. Svoj politički angažman objašnjava, na neki način, buntom prema porodičnom "zavetu" da se politikom nikako ne treba baviti. Razlog je stradanje njenog dede, posle rata, kome su posleratne vlasti oduzele zemlju, proglasivši ga kulakom, "uz to je išlo i ponižavanje, pa zatvor i on je uspostavio pravilo da niko ne sme biti član Saveza komunista, niti se baviti politikom – treba biti upućen u dešavanja, vlast svaku poštovati i ćutati". Ona je želela da menja ono što joj se ne dopada, a na zavet ju je podsetio ujak kad je postala poslanik, ali mu je odgovorila da je mislila kako se on odnosi samo na članstvo u Savezu komunista (smeh).
Voli da čita i čita puno, voli i putovanja, ali "ne u nekim aranžmanima, već smo moj suprug i ja voleli da krenemo kolima na put, pa putujemo dokle stignemo, koliko ima novca (smeh), ali uvek biramo mesta sa istorijskim znamenitostima". Sada na putovanja vode i sina, "zajedno upoznajemo druge zemlje, ali i Srbiju".
[objavljeno: ]
