Izvor: Blic, 08.Mar.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijer u Slobinom odelu
Odlukom da se ide na vanredne parlamentarne izbore, Koštunica je konačno pokazao vezu sa realnošću, koja se u poslednje vreme kod njega nije primećivala. Bilo je teško predvideti šta će on u ovoj situaciji uraditi , pa su sve opcije, od vlade sa radikalima do odustajanja od svoje trenutne politike, bile moguće - kaže u razgovoru za "Blic nedelje" Čedomir Čupić, profesor na Fakultetu političkih nauka.
Srpski premijer je poslednjih meseci fiksirao samo jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << problem - Kosovo, a zaboravio je da vodi državu. Nema on pravo na to, jer to znači da ne zna i da je neuspešan. Jedan problem se rešava samo u vanrednom stanju. Pravljene su okolnosti vanrednog stanja, iako ono nije proglašeno, uz zahtev da svi brinemo samo o jednom pitanju - Kosovu, a ne o cenama, inflaciji i o tome kako ćemo preživeti. Koštuničinoj vlasti moglo je da se desi da narod izađe na ulice, na proteste, i to ne zbog Kosova, nego zbog sopstvene propasti i siromaštva. Danas dok se priča samo o Kosovu, ne rešava se nijedan konkretan problem, ne brine se o cenama, o tome da vekna hleba u Nišu košta 40 dinara, da dinar slabi...
Kako vidite ponašanje Koštunice, a kako Tadića u ovom trenutku?
Koštunica u vezi sa Kosovom ima neracionalnu poziciju, čak i fanatičnu. To je krajnja isključivost, koja može biti opasna za državu. Zamislite da premijer jedne male zemlje poziva najmoćniju silu, SAD, da poništi svoj akt o priznanju Kosova. Pa izvinite, to meni izgleda neverovatno. To je probao i Milošević, pa znamo kako smo prošli. To može Koštunica kao građanin, da kaže da su svetske sile užasne, loše i da je to nepravda. Ali Koštunica kao premijer kada izjavljuje takve stvari pokazuje veliku nerealnost, iz koje proizilazi velika neodgovornost. To pokazuje da je Koštunica prosto izgubio osećaj za realnost i za funkciju koju obavlja i da je pomešao lične stavove i dužnosti premijera. On vodi politiku gubitka i štete. To je vrlo opasno i za unutrašnjopolitički život Srbije, jer mi imamo snage koje biju bitku preko takve neracionalnosti da se dokopaju vlasti.
Tadićevo ponašanje je racionalnije, jer on shvata da nije lako prihvatiti da se na delu vaše teritorije formira druga država. Ali kao političar on smatra da mi ne smemo zbog toga da prekinemo put ka EU. To je i racionalno i razložno. Dobro je što nije popustio na pitanju EU,jer bi time doveo celu zemlju u veliku krizu, čije bi posledice bile tragične.
Mnogim Srbima je, kao i Koštunici, teško da prihvate nezavisnost Kosova.
Svima nama je to teško palo. Nemam ništa protiv toga da Koštunica ne može da prihvati nezavisno Kosovo i međunarodnu zajednicu, ali onda nek napusti politiku. U politici moraju biti ljudi koji znaju da brane to što se da odbraniti, ali s druge strane, i da sarađuju sa svetom. Koštuničina pozicija pokazuje veliku nerealnost iz koje proizilazi prihvatanje Miloševićevog viđenja rešavanja kosovskog problema. Nova vlast je morala da problem Kosova rešava na drugačiji način, da povede ozbiljan razgovor sa najjačim svetskim silama, tražeći da se srpske opštine na severu izdvoje iz Kosova i pripoje Srbiji, što bi bila neka satisfakcija. To nije rađeno na vreme, Koštunica se zabarikadirao na pozicijama na kojima je nekada bio i Milošević i sada smo u situaciji da smo u raskoraku sa najjačim zemljama. Pa se sada opet traži izlaz u saradnji s Rusijom, kao što je radio Milošević, a znamo da Rusija drži uvek do svojih interesa. Rusija, i kada se zauzima za Kosovo, čini to zarad svojih interesa. Evo već ovih dana zasedaju parlamenti Južne Osetije i Abhazije, koji odlučuju da se izdvajaju iz Gruzije. Šta ako se sutra Amerika i Rusija dogovore da se priznaju te zemlje i da se zajedno sa Kosovom prime u UN?Šta ćemo onda raditi?
Građane poslednja dešavanja neodoljivo podsećaju na devedesete godine i Miloševićevu politiku?
Sličnost je u tvrdim stavovima. To nije ista politika, jer Koštunica na kraju krajeva nema ni istu moć koju je imao Milošević. Ali neki stavovi Koštunice, recimo kad je reč o Kosovu i međunarodnoj zajednici, ne razlikuju se od Miloševićevih. Još 2000. godine, kad je Koštunica biran za predsednika, rekao sam tri stvari koje mi se kod njega ne dopadaju. Prva je prenaglašen nacionalizam, zatim njegov odnos prema međunarodnoj zajednici, koji je i tada bio negativan, i treća stvar su bili neki njegovi praktični potezi tokom ratova 90-ih. Nažalost, on nije promenio stavove i to se sada najbolje vidi.
Imamo opet podelu na patriote i izdajnike, napade na pripadnike nacionalnih manjina, prozivanje medija?
I to smo već videli kod Miloševića. Naravno, nema to sada onu snagu iz Miloševićevog vremena, ali je potpirivanje opasnih netrpeljivosti. Opasno je kada ministri poručuju da je demokratija i lupanje prozora. To je zamena teza i podvala, jer je demokratija da to bude sankcionisano. U ime toga izgubljen je jedan život. Ovih dana vidimo da se prema Albancima u Somboru sprovodi ne nacionalizam, nego nacizam. Lome se izlozi njihovih radnji, a zaboravljamo da mi kao većinski narod imamo daleko veću odgovornost. Očekivao sam da će Koštunica lično otići u Sombor, ući u jednu od albanskih pekara i kupiti veknu hleba. Znate, i to su građani Srbije. To je gest koji sam očekivao od premijera, da pokaže da su i Albanci ovde zaštićeni kao građani. Ako Koštuničina vlada na to ne reaguje, onda je jasno da to podstiče ili čak organizuje.
