Izvor: Politika, 11.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak retorike iz Miloševićeve ere
DS i DSS sada optužuju jedni druge za lažni patriotizam i izdaju pokušavajući da monopolizuju dve najvažnije teme predstojećih izbora – EU i Kosovo
Očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije i njen odnos prema Evropskoj uniji doveli su do konačnog razlaza u vladajućoj koaliciji, a Srbiju za dva meseca čekaju vanredni parlamentarni izbori. Tokom desetomesečnog trajanja dojučerašnje srpske vlade, čiji je politički dogovor delom i počivao baš na (bar verbalnoj) >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << saglasnosti vladajućih stranaka o ovim dvema temama, sve stranke vladajuće koalicije složno su građanima poručivale da Kosovo jeste Srbija. Danas je izgleda problem to što Demokratska stranka Srbije ne veruje da su njeni koalicioni partneri G17 plus i DS to zaista i mislili.
Ne treba biti ekspert pa shvatiti da Mlađan Dinkić izjavom da DSS svojom krilaticom „Srbija u Evropi samo sa Kosovom i Metohijom” zastupa nerealne političke ciljeve, praktično poručuje da Srbija mora u Evropu čak i bez Kosmeta, makar to iskazao i u uvijenoj formi da „Srbija mora u Evropu sa kosovskim Srbima”. Ako je Demokratska stranka i delila taj stav, nije ga javno saopštila. Dinkić je tek posle predsedničkih izbora, a nekoliko dana uoči definitivnog raspada koalicije, to indirektno potvrdio svojom izjavom da Boris Tadić misli isto što i on, „samo uvija”.
To je svakako bio dobar povod „narodnjacima” da praktično optuže svoje koalicione partnere za izdaju zajedničkog cilja, pošto je premijer javno saopštio da više nema poverenja u DS i G17 plus da se iskreno bore za očuvanje Kosova. Time je DSS praktično sebe promovisao u lidera bloka stranaka koje se iskreno zalažu za očuvanje teritorijalnog integriteta isključivši iz njega svoje dojučerašnje partnere.
S druge strane, objašnjavajući zbog čega je za DS neprihvatljiva poslednja u nizu skupštinskih rezolucija o Kosovu, Tadić je svoje koalicione partnere indirektno optužio za lažni patriotizam. DS je bio protiv radikalskog predloga rezolucije, kojom se EU poziva da jasno potvrdi teritorijalnu celovitost Srbije i povuče svoju odluku o slanju misije u srpsku pokrajinu, kao uslov za nastavak evrointegracija.
„Samo politikom stvarnog, a ne lažnog patriotizma mi branimo naše interese”, rekao je predsednik Srbije na konferenciji za novinare i dodao da se tom rezolucijom zloupotrebljava pitanje Kosova kako bi se prekinulo približavanje EU. Time je praktično poručio da je pravi patriotizam samo kada on i njegova stranka pominju EU i Kosovo u istoj rečenici. Upravo obilatim korišćenjem slogana – i Evropa i Kosovo, Tadić je privukao i deo glasača narodnjačke koalicije, što je svakako doprinelo njegovoj tesnoj pobedi nad kandidatom radikala.
Tako je pred razlaz vladajuće koalicije, retorika devedesetih godina, doživela povratak u politički život Srbije. Nakon što je lider G17 plus Mlađan Dinkić izjavio da je u Srbiji na sceni „širenje kolektivnog ludila” (pri tom se zalažući za prestanak plaćanja kosovskog duga i ulazak Srbije u EU samo sa kosovskim Srbima, jer „ne veruje da Evropa baš želi Albance u EU”), uzavrelu političku atmosferu u Srbiji dodatno je svojim izjavama podgrejao ministar Velimir Ilić optužio je „izdajničke grupe koje bi prodale ovu državu za šaku čvaraka”, među koje je uvrstio Liberalno-demokratsku partiju da je organizovala nerede 21. februara kako bi bacila senku na mirni i dostojanstveni narodni miting. Treba podsetiti da se „retorika devedesetih” u „demokratskom bloku” mogla čuti i u danima koji su prethodili formiranju sada već bivše Vlade Srbije, u maju prošle godine, kada je šef poslaničke grupe DSS-a Miloš Aligrudić prigovorio Tadićevoj partiji da postupa po instrukcijama iz Brisela, što je neodoljivo podsećalo na termin „strani plaćenici” koji su koristili glasnogovornici Miloševićevog režima. Ova optužba međutim nije zasmetala DSS-u da samo posle nedelju dana sa tim istim DS-om formira vladu.
Ovako oštra retorika je, prema rečima Svetlane Logar iz „Stratedžik marketinga”, karakteristična za političke kampanje, a Srbija, kako kaže, kao da se godinama nalazi u konstantnoj kampanji.
– Nema sumnje da onima koji dele Srbiju na patriote i izdajnike to donosi kratkoročnu političku korist, ali zaoštrena retorika generalno ide na štetu građana, iz koje niko zapravo ne može da profitira – rekla je ona, naglašavajući da političari u Srbiji danas govore iracionalnim argumentima „sa takvom nezrelošću koja u stvari liči na dečiji inat”.
– Umesto konkretnog rada, kod nas je politika verbalan čin, odnosno smatra se da kada nešto pričate, to je kao da delate. Na političkoj sceni Srbije neprestano se vrši propaganda, a zna se da je jezik propagande zapravo jezik prevare – rekao je za „Politiku” sociolog Ratko Božović.
Njegovu tvrdnju možda najbolje ilustruje nedavna pojava termina „šaperizam” (aluzija na marketinškog stručnjaka Srđana Šapera koji je predsedniku Tadiću vodio kampanju) u srpskom političkom rečniku, koja podrazumeva da je najbitnije na koji će način određeni problemi biti predstavljeni u javnosti, a ne kako će i da li će zaista biti i rešeni.
Jedan od bivših državnih funkcionera rekao je za „Politiku” da zaoštravanje političke retorike nije spontano proizašlo iz nagomilanih državnih problema, već da je bilo blisko povezano sa početkom kampanje za lokalne i vanredne parlamentarne izbore, koji su posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova postali neminovnost.
– To proizvodi brojne negativne efekte. Jeste li primetili da od početka poslednje svađe u vladajućoj koaliciji više niko ni ne pominje svakodnevne proteste protiv nezavisnosti Kosova, a samo pre nekoliko dana najavljivana su velika okupljanja naroda u svim većim gradovima Srbije. Šta bi sa tom idejom? Ovakvim zaoštravanjem retorike se zapravo lagano spušta lopta i stvara opasnost guranja problema Kosova u drugi plan – rekao je naš sagovornik.
Marko Albunović
[objavljeno: 12/03/2008]
