Izvor: Politika, Tanjug, 25.Jan.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak Turske na zapadni Balkan
Muslimani Srbije u Turskoj vide svoju duhovnu i kulturnu maticu za koju su istorijski i emotivno vezani, kaže Darko Tanasković, dok Vladimir Pavićević smatra da odnos Turske prema muslimanima u Srbiji podseća na odnos Srbije prema Rusiji
Kada su se sredinom ovog meseca u Beogradu sastali ministri spoljnih poslova Srbije, Turske i Bosne i Hercegovine, Vuk Jeremić, Ahmet Davutoglu i Sven Alkalaj, četvrti put za četiri meseca, mnogi su se zapitali šta se krije iza učestalih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << susreta trojice kolega. Krajem oktobra prošle godine u Beogradu je boravio i predsednik Turske AbdulahGul. Posle razgovora sa domaćinom, predsednikom Srbije Borisom Tadićem, dvojica državnika su konstatovala da dve zemlje imaju „najboljeodnoseudosadašnjojistoriji”, kao i da su oni dostiglinivostrateškogpartnerstva. Da li je zaista Turska na zapadnom Balkanu prisutna više nego što se to moglo očekivati?
Prema rečima Darka Tanaskovića, bivšeg ambasadora Srbije u Turskoj, nije presudan kvantitet, već kvalitet turskog prisustva na Balkanu, odnosno, šta su njegovi motivi, uslovi i oblici. „Tursko privredno, komunikacijsko, pa i kulturno angažovanje u našem regionu, uključujući Srbiju, svakako je dobrodošlo i poželjno. Turska je snažna i dinamična država, čijoj ekonomiji globalna kriza nije nanela preveliku štetu”, kaže Tanasković za „Politiku”.
On ističe da su bitni modaliteti te saradnje te da oni ne bi trebalo da pretpostavljaju ili podrazumevaju u perspektivi postizanje nekih političkih aranžmana koji nisu u interesu balkanskih država, odnosno Srbije, a i srpskog naroda u celini.
Za Vladimira Pavićevića, predavača na Fakultetu političkih nauka, takođe se ne postavlja pitanje opravdanosti turskog prisustva na Balkanu jer je i sama deo tog geografskog prostora nego se postavlja pitanje vidova tog prisustva. „Suzbijati prisustvo Turske na Balkanu znači ignorisati realnost i prepustiti se mitskom shvatanju spoljne politike. Balkanu je potrebna stabilna, demokratska Turska, spremna na multilateralnu saradnju u cilju ubrzanja evroatlantskih integracija u regionu. Takvom prisustvu Turske nema se šta zameriti”, smatra Pavićević.
Na pitanje kako se mogu tumačiti reči zvaničnika Srbije da je Turska strateški partner Srbije, Tanasković kaže da ako korišćenje atributa „strateški" podrazumeva dalekosežnu viziju budućnosti Srbije i regiona Balkana kojoj odnosi s Turskom treba konstruktivno da doprinesu, onda je to nešto dobro, jer je našoj spoljnoj, a i ukupnoj politici neretko nedostajala upravo dimenzija strategijskog i anticipativnog sagledavanja i promišljanja.
Pavićević nije uveren da se kvalifikacijom „strateški partneri” mogu opisati odnosi između Turske i Srbije.
„To, naravno, ne znači da ove dve države ne mogu da urade mnogo jedna za drugu. Međutim, trenutno je to jedna zapuštena bilaterala, koja trpi zbog generalnog zanemarivanja regionalne diplomatije, pa zato i iskače iz koloseka na ovako neočekivane načine”, kaže on.
Prema Tanaskovićevim rečima, muslimani Srbije, a posebno Bošnjaci, tradicionalno u Turskoj vide svoju ishodišnu duhovnu i kulturnu maticu za koju su istorijski i emotivno vezani. „I kad gledaju ka Sarajevu, na daljem horizontu im se prikazuje Istanbul. Ako im je Srbija građanski, a BiH nacionalni, Turska im je duhovni, metafizički zavičaj. Turska je, sa svoje strane, takođe ’nežna' prema balkanskim muslimanima. U njoj živi više miliona ljudi poreklom sa Balkana, a turska politika se rado koristi argumentom njihovog postojanja za iskazivanje posebne brige, pa, navodno, i odgovornosti za zbivanja u ovom delu Evrope”, ističe Tanasković.
On je uveren da Turska ne može da destabilizuje političke prilike u Sandžaku jer su, kako kaže, za stabilnost svakog dela Srbije odgovorni prvenstveno građani Srbije i država Srbija koji moraju da se ponašaju u skladu sa istinskim državno-nacionalnim potrebama.
„Strani faktori mogu, eventualno, iskoristiti pukotine stvorene u društvenom i političkom tkivu Srbije, ’pomažući' da se problemi reše na način koji odgovara njihovim planovima. To važi i za Tursku”, objašnjava Tanasković.
Odnos Turske prema muslimanima u Srbiji Pavićevića podseća na odnos Srbije prema Rusiji i nije lišen emotivne komponente. „Ona može da ide naruku ohrabrivanju neootomanske diplomatije koju bi sprovodila Turska i to u smislu ’meke' moći. Ova zemlja sa naporom već čitav vek pokušava da pomiri svoje istorijsko nasleđe sa potrebom za modernizacijom i demokratizacijom. Ako niko drugi, Srbija bi trebala dobro da razume dubinu tog izazova”, smatra Pavićević.
Bojazan da bi Turska mogla destabilizovati Sandžak je, kako kaže, preterana. Ona je jedna od ključnih karika Severnoatlantskog pakta i kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i zato pripisivati joj samostalne imperijalne ambicije više je u duhu diplomatije devetnaestog veka.
Na pitanje da li Turska preko Srbije želi uticati na bosanske Srbe kako bi „smekšali" svoj stav, Tanasković kaže da ovakva očekivanja nisu isključena.
„Srbija ne ’smekšava' prema BiH samo zbog Turske već i zbog pritiska Zapada da se od Bosne napravi funkcionalna država sa jasno određenim institucijama i efikasnom strukturom umesto fragmentirane države sa desetinama kantonalnih vlada. Paradoksalno, Srbija situaciju u BiH može da poboljša samo ukoliko i sama prestane da izigrava ’rezervnu otadžbinu' za Srbe van Srbije”, smatra Pavićević.
J. Cerovina
[objavljeno: 26/01/2010]
.jpg)
