Izvor: Politika, 23.Jan.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke slučaja Ponoš
General Zdravko Ponoš pojavio se na svom novom radnom mestu direktora bilaterale u Ministarstvu spoljnih poslova, prilikom boravka češkog ministra spoljnih poslova u Beogradu. Dovoljan povod za priču o kriterijumima za smenjivanje i unapređivanje u državnoj službi, o političkim sukobima i igrama, o stručnom i moralnom kvalitetu ljudi koji odlučuju. Jer, smenjivanje Zdravka Ponoša sa mesta načelnika Generalštaba Vojske Srbije i njegovo postavljanje na mesto direktora bilaterale bili su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne samo medijski događaj nego i ogledalo u kome su svoj lik i delo pokazivali i general, i Boris Tadić, i Dragan Šutanovac, i Vuk Jeremić.
Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova i ambasador, misli da je prva asocijacija prosečnog građanina kada se pomene ime Ponoša da je vrlo mlad, nepoznat i da je brzo uzleteo. „On čak nije bio trupni nego administrativni oficir, što je retko zanimanje za mesto na kome je bio. Napao je ministra odbrane što ljudi koji ne poznaju ovu oblast teško mogu razumeti. Pričalo se i da je u porodičnim vezama sa predsednikom Republike, ali to Tadiću nije smetalo da ga smeni. Novo mesto može da bude nagrada ali i sklanjanje.” Cvijetin Milivojević, direktor PR Agencije „Pragma”, kaže da prosečni građanin nije uspeo da ga upozna, jer je bio kratko na funkciji, i možda misli da je iskorišćen i odbačen. „Za mene je prva asocijacija da je mlad obrazovan oficir koji je dosegnuo zvezde.” Jakša Šćekić, novinar, kaže da je za prosečnog građanina to „preganjanje u vrhu vlasti. Građani imaju i fascinaciju tom službom i misle da je bolje da se u to ne mešaju.”
Zna li uopšte prosečan građanin zašto je smenjen general, sa kime je bio u sukobu i čijim se čovekom smatra? Jovanović kaže da je bilo poznato da je Ponoš lično bio bliži šefu države a politički je Šutanovac bio bliži Tadiću. „Verovatno se postavlja pitanje da li čoveku koji se ugruvao treba dati drugu šansu, mada je Ponoš inteligentan i zna jezike.” Milivojević misli da prosečan građanin to apsolutno ne zna. „Nejasno je zašto je smenjen, ljudi to ne razumeju”. I Šćekić potvrđuje da građani ne znaju jer to nije ni objašnjeno. Jovanović kaže da ni sam ne zna šta je prevagnulo da general bude smenjen. „Upotrebio je artiljeriju koja odudara od strategije SAD, a važio je za čoveka koji je bio sklon toj strategiji. Možda je pregoreo jer je mlad uleteo u to”. Milivojević objašnjava da se građani rukovode krilaticom – kako došao – tako otišao. „Izgradio je imidž modernog vojnika, iako je došao kao anonimus. Došao je kao partijski kadar iako možda nije bio član stranke.”
Jovanović smatra da je Šutanovac morao da brani svoj hijerarhijski položaj, što bi svako na njegovom mestu učinio. „Postupio je po vojnim pravilima. Jeremić je Ponoša primio u svoje ministarstvo ali tako nešto ne bi mogao da uradi bez Tadića.” Milivojeviću ovo izgleda kao razvlačenje konopca. „Šutanovac ga je eliminisao, a Jeremić prihvatio. Očigledno Ponoš ima šta da ponudi i Jeremić je dobio pojačanje u ministarstvu.” Šćekić ocenjuje da bi bilo krvi do kolena da nema Tadića. „Ali, Jeremić i Šutanovac znaju koliko mogu da talasaju da ne ugroze poziciju predsednika”. Jovanović kaže da se neke stvari teško mogu desiti bez predsednika. „Verovatno je Jeremić ponudio ovo rešenje, a pošto Tadić nije osvetoljubiv, prihvatio je. Tadić je morao da ga smeni, jer vojska ne trpi pobunu. To što je jedan vojnik poželeo da izađe u javnost kraj je njegove igre. Tadić je kao predsednik i vrhovni komandant morao voditi računa i o svom autoritetu”. Za Milivojevića je Tadić smenjujući Ponoša poslao poruku da je odlučan i da će vojskom upravljati civil. „Tadić je dobio i podršku opozicije. Dobro je to odigrao”. Šćekić misli da se vodilo računa da sve prođe bez velike turbulencije i skandala. „Ponoš je uzeo ono što mu ne sleduje. Možda ode u politiku kao što je Kolin Pauel postao državni sekretar SAD. To je stvar dvora i dvorskih igara i DS mora da pokaže da je jedinstven i čvrst”.
Jovanović podseća da je ovakvih slučajeva već bilo. „Tito je smenio Koču Popovića pošto ga je pre toga unapredio. To je tehnika vladanja autoritarnih ličnosti. Ali ima toga i u zapadnoj Evropi, pa se neposlušni ožive. Margaret Tačer je jednog ambasadora iz penzije poslala u Vašington za ambasadora”. Milivojević kaže da je toga bilo posle Drugog svetskog rata. „Titovi mladi generali dosegnuli su zvezde a onda brzo bili penzionisani.” Šćekić se vraća u bližu prošlost i slučaj Milorada Vučelića koga je Milošević sklonio pa zatim vratio u vlast.
Slučaj Ponoš nije nikakvo čudo. Usponi i padovi, smenjivanje i davanje druge prilike u vojničkoj i političkoj karijeri, prirodne su pojave kao kiša i vetar. Iako se dešava pred očima javnosti slučaj Ponoš je za većinu ostao nepoznanica. Možda je zato i povratak generala u državnu administraciju bio lakši i bezbolniji i za njega i za Tadića, Šutanovca i Jeremića.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 24/01/2010]
