Izvor: Politika, 28.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pošteni na časnu reč
Funkcioneri su dužni da prijave promenu imovine, ali ne i da svoje tvrdnje potkrepe odgovarajućom dokumentacijom
Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa nijednom od svog nastanka (od 18. januara 2005. godine) do danas nije proveravao da li je makar jedan od oko 15.000 državnih funkcionera kupovinom stana ili kuće došao u sukob interesa. Tako bar tvrdi njegov prvi čovek Milovan Dedijer. Štaviše, u Srbiji, u kojoj je korupcija opet u porastu (o čemu svedoče i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prekjuče objavljeni rezultati istraživanja Svetske banke), ministra koji je kupio stan od nekoliko stotina hiljada evra, štiti zakon koji mu omogućava da na pitanje odakle mu pare, odgovori: "Šta vas briga".
Za sumnju da je za dve godine bar neko od srpskih funkcionera, koristeći svoj položaj i uticaj, došao do stana, kuće ili makar povoljnog stambenog kredita, priznaju i u Odboru za sprečavanje sukoba interesa, nije potrebna velika argumentacija. Toga, priznaje i predsednik ovog odbora Milovan Dedijer, sigurno ima. Odbor, doduše, kaže on, ne zna za takav slučaj. A sumnjivo jeste, dodaje Dedijer, kada neko sa platom od 100.000 dinara kupuje stan od 200.000 evra. A sumnja je, ističe, dovoljna da se odbor pozabavi proverom takvog funkcionera.
– Mi pokrećemo proveru po službenoj dužnosti, kada dođemo do saznanja da postoji sumnja za sukob interesa, pa čak i na osnovu pisanja štampe. Postupak protiv viceguvernera NBS Dejana Simića, optuženog da je primio mito od 100.000 evra počeo je na osnovu pisanja štampe – kaže Dedijer.
Odbor je, tvrdi, isto tako mogao da se bavi i vilom guvernera NBS Radovana Jelašića koja, prema pisanju štampe, vredi 1,5 miliona evra, ali nije, jer "neće da proverava baš sve što štampa piše, nekada za to treba imati i jače podatke".
– Uostalom, Jelašić je, čitao sam, demantovao to i rekao da kuća košta 350.000 evra. On je nama prijavio kuću na Dedinju, a proverom koliko to vredi treba da se bavi Poreska uprava – kaže Dedijer.
Za tvrdnje medija da su nove, skupe stanove kupili ministar kulture Dragan Kojadinović (130.000) i ministar privrede Predrag Bubalo, ili da je v. d. lider radikala Tomislav Nikolić kupio čak dva stana od nekoliko stotina hiljada evra, ili da je poslanik GSS-a i bivši v. d. predsednika Srbije Nataša Mićić takođe kupila stan u centru Beograda (što su oboje potonjih demantovali), Dedijer nije čak ni čuo. Promaklo mu je, jer je na odmoru. Iz istog razloga (odmor) ove informacije promakle su i Slobodanu Beljanskom, članu Odbora za rešavanje o sukobu interesa. Beljanski nije siguran da li je odbor uopšte dužan da reaguje na ovakve informacije i po službenoj dužnosti (Dedijer tvrdi da jeste) i smatra da neko mora da podnese prijavu. Funkcioneri su, dodaje Beljanski, dužni da jednom godišnje prijave šta su u međuvremenu na vlasti stekli. Neki to i ne urade, priznaju ljudi koji bi trebalo da su "noćna mora" političara u Srbiji. A i to da ne prijave promenu imovinskog stanja koja prelazi vrednost 20 prosečnih plata već samo po sebi je prekršaj, objašnjava Dedijer.
Međutim, osnovni problem sa Zakonom o sprečavanju sukoba interesa jeste u tome što i funkcioneri koji odboru prijavljuju imovinu ili uvećanje imovine nisu dužni da te podatke dokumentuju, a odbor njihove navode proverava tek kad u njih posumnja. Ako uopšte i posumnja.
To pruža sjajnu priliku za, najblaže rečeno, izvrdavanje zakona. Tako, na primer, nije nemoguće da tek imenovani funkcioner, po stupanju na dužnost, može odboru da prijavi i 100.000 evra ušteđevine, koju nema, ali planira da je stekne, možda baš i zloupotrebom funkcije. I može da kaže da taj novac čuva, recimo u slamarici, jer, eto, nema poverenja u banke. Niko mu neće tražiti da pokaže džak s parama, koje je prijavio. Samim tim mu je dat alibi da posle može da kaže da je novi stan kupio upravo od te ušteđevine. Sve to, naravno, moguće je i zbog toga jer nema zakona o poreklu imovine.
U odboru ne mogu da se usaglase oko toga da li su do sada ispitivali neki sumnjiv slučaj kupovine stana. Beljanski, suprotno Dedijeru koji se ne seća da je Odbor ikada ispitivao kako je neki funkcioner kupio stan, tvrdi da je "bilo nekoliko takvih slučajeva" od onih 15.000, "ali da on ne može poimenice da ih se seti, niti kako se to završilo". Dedijer se priseća nekih slučajeva koji se ne tiču stanova: "Bilo ih je osam do deset, sve visoki funkcioneri i ni za jednog nije utvrđeno da je bio u sukobu interesa".
– To je sve farsa – kaže Verica Barać, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije. – Kod nas nema nikakve kontrole vlasti. Donose se neki zakoni koji nemaju veze sa realnošću. Namerno se donose loši propisi, korupcija se ne smanjuje, a javnost nema nikakvu kontrolu – kaže Barać.
Jedna je stvar kada uvid u imovinsko stanje državnih funkcionera imaju samo poreski činovnici i policajci, o čijem radnom mestu mogu da odlučuju upravo oni koje treba da kontrolišu, a sasvim je druga situacija kada su sa imovinom ministara, poslanika i drugih funkcionera upoznati i građani.
– Činjenica da javnosti nisu dostupne informacije o imovinskom stanju funkcionera dovoljno govori o volji države da sve stavi pod kapu zakona. Javnost mora da ima pravo, a funkcioner obavezu da odgovori odakle mu ono što ima i kako je zaradio. Tako je skoro svuda u svetu. Možemo mi za 15 minuta da isprepisujemo švedske zakone, ali ne možemo ni za sto godina da budemo Švedska – dodaje Barać.
Ovu vrstu informacija javnosti su zakonom učinile dostupne i neke od država u našem okruženju, Hrvatska odranije, a Crna Gora odnedavno. Kod nas, kontrola javnosti, međutim, uopšte ne postoji, a interesovanje za teme poput ovih neretko se proglašava i nepristojnošću. Pre više od decenije, 1994. godine, sada pokojni Zoran Đinđić je kao opozicioni lider predložio usvajanje zakona po kojem bi funkcioneri bili obavezni da stave na uvid javnosti svoju imovinu: nepokretnosti, prevozna sredstva, imovinska, autorska, patentna i druga prava, pokretne stvari, znatne materijalne i umetničke vrednosti, novac, hartije od vrednosti, a da potom, po prestanku funkcije, njihova imovina bude još jednom popisana. Tim predlogom je bila predviđena kazna zatvora do tri godine za prikrivanje podataka. Đinđić je tada ličnim primerom pokušao da ubedi vladu da prihvati ovaj predlog, objavljujući šta sve poseduje, ali je predlog ipak bio odbijen. Smatran je diskriminatorskim, jer, rečeno je, stavlja funkcionere u neravnopravan položaj u odnosu na druge građane. Ovom predlogu tada su se usprotivili i sadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica i ministar inostranih poslova Srbije Vuk Drašković, kao i Vojislav Šešelj, koji se, doduše, i tada, nalazio u zatvoru.
Deset godina kasnije funkcioneri i dalje ne smatraju da imaju obavezu da građanima koji za njih glasaju polažu račune. Naprotiv, posle svih obećanja da se kada oni budu došli na vlast tako nešto neće dešavati, sada su svoje pravo na "privatan život", kako to vole da kažu, i ozakonili.
– Iako niko od njih zakonski nije dužan da odgovori na ovakva pitanja, niko ne može da zabrani da se ona postavljaju – kaže poverenik za informacije Rodoljub Šabić koji najavljuje, a Milovan Dedijer potvrđuje, da će uskoro biti podnet zahtev da ovakve informacije ipak moraju biti dostupne javnosti. Kada će se to desiti, zavisi upravo od onih koji sada govore: "Šta vas briga".
-----------------------------------------------------------
Dug spisak neproverenih
Pored već pomenutih slučajeva Jelašića, Kojadinovića, Bubala, Nikolića i Mićićeve, evo još nekoliko primera aktuelnih i bivših državnih funkcionera koji su uvećali imovinu, a građani Srbije do danas nisu dobili precizan, dokumentovan odgovor kako je do toga došlo.
U avgustu 2004. godine do javnosti je došla informacija da je ministar policije Dragan Jočić kupio za 131.000 evra stan od 80 kvadrata. On je tvrdio da je polovinu para obezbedio prodajom stana svoje majke, a da je za drugu polovinu supruga digla kredit.
Do tada je živeo u ženinom stanu od 35 kvadrata i mesečno primao 40.000 dinara.
Mediji su postavljali pitanje o poreklu imovine i bivšem ministru Draganu Milovanoviću, koji je za mandata gradio kuću u Zemunu, Slobodanu Orliću, koji je, kako je pisala štampa, kupio stan od 100 kvadrata u centru Beograda za 100.000 evra, bivšem premijeru Zoranu Živković koji je izgradio novu kuću i kupio auto od 20.000 evra, a navodno je nedavno kupio i poslovni prostor u centru Beograda vredan nekoliko stotina hiljada evra.
Dragana Matović
-----------------------------------------------------------
Nikolić: Imam samo jedan stan
Odgovarajući na pitanje koliko stanova ima u Beogradu, Tomislav Nikolić je na jučerašnjoj konferenciji za novinare rekao da ima samo jedan stan koji je platio 140.000 nemačkih maraka. "Možda će jednog dana da vredi i dva miliona evra kao stan u kojem je nekada stanovao Tomislav Nikolić. Možda ćete tad reći da sam zaradio dva miliona evra", rekao je zamenik predsednika SRS-a, aludirajući na napise u nekim medijima da je kupio dva stana u elitnom delu Novog Beograda, čija je vrednost oko 350.000 evra.
On, kako kaže, ne spori pravo da neko pita odakle mu ti stanovi i novac, ali "nikada nikoga nisu pitali osim mene". On je rekao da pored njegove zgrade Dragan Đilas, funkcioner DS-a, gradi zgradu od deset miliona evra.
- Ako ja mogu da dokažem odakle mi stan od 140.000 maraka, baš da vidim kako on može da dokaže odakle mu deset miliona evra - istakao je Nikolić.
J. C.
[objavljeno: 28.07.2006.]
