Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslanici za Riplija
U sadašnjem sazivu Skupštine dešavaju se doskoro nezamislive stvari – opozicija pomaže da se u zakonskom roku izabere vlada, poslanici vladajuće koalicije neće da glasaju za budžet, demokrate glasaju za predlog radikala...
Ova naša opozicija se samo drži za kvaku, rekao je Radovan – Raka Radović bivši poslanik SPS-a 1991. godine, povodom čestih protestnih napuštanja parlamenta, tadašnjih opozicionara u Narodnoj skupštini Srbije. Sedamnaest godina kasnije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opozicija se čvrsto „drži” mikrofona na skupštinskoj govornici, a vlast ume, povremeno, da se „lati kvake” u protestne svrhe. No, u sadašnjem skupštinskom sazivu, nije samo ovakav obrt za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne”. Dogodilo se i da ogromnom većinom bude usvojen akt, koji je predložila opozicija, da ministar usaglašava zakone sa opozicionarima i da svi zajedno hvale „atmosferu dogovaranja i kompromisa”.
Minulog decembra, na kraju redovnog jesenjeg zasedanja, Oliver Dulić, predsednik srpskog parlamenta, raspisao je pokrajinske i lokalne izbore, zahvalivši svim poslanicima, na „spremnosti da, kada je potrebno, rade danonoćno, da bi doneli sve zakone potrebne za funkcionisanje državnih organa.” Dulić je imao razloga da zahvali poslanicima, jer da nije bilo, kako je rekao „dogovaranja i kompromisa, ne samo unutar stranaka vladajuće koalicije, već i između vladajućih i opozicionih stranaka”, ne bi ni mogao da raspiše izbore, uz apsolutno poštovanje svakog slova Ustavnog zakona. Samo zahvaljujući dogovaranju, parlament je uspeo, doduše, navrat-nanos, da ispuni sve obaveze iz Ustavnog zakona.
Dulić, međutim, nije isticao da je, sudeći po nekoliko velikih kriza, veći problem bio „složiti rogove u vreći” unutar vladajuće koalicije, nego dogovoriti se sa opozicijom. Opozicionari, pak, vole da podsete da su svojim odgovornim ponašanjem, omogućili, pre svega, formiranje vlade u „minut do 12”. I to niko to ne može da spori, jer da je opozicija htela, mogla je, držeći se skupštinskog mikrofona, da spreči da se, u ustavnom roku, formira vlada.
Ali, ni ova sadašnja skupštinska većina nije ni nalik, na primer, onoj DOS-ovoj, posle petooktobarskih promena. Ondašnja vlast umela je da opoziciju, kojoj ni na pamet nije padalo da napušta parlament, „eliminiše” kažnjavanjem cele poslaničke grupe merom isključenja sa sednice, kao što je Nataša Mićić, isključila radikale. Nataša Jovanović (SRS), umela je da prospe ceo bokal vode na tadašnjeg predsednika parlamenta Natašu Mićić.
U ovom sadašnjem sazivu, Jovanovićeva je potpredsednik parlamenta, ona sedi za „predsedavajućim stolom”, a Nataša Mićić u poslaničkim klupama. Ipak, bilo je „opasnih” situacija s vodom i sada. Tako je Vjerica Radeta (SRS) papirima zakačila čašu s vodom na skupštinskoj govornici, koja je „zapretila” Milanu Markoviću, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali uspela je da zadrži čašu i da svojim komentarom nasmeje i ministra i poslanike. Radeta je kazala: „Ne bojte se ministre, ne gađam čašom. Nataša Jovanović, kad je trebalo, polivala je vodom, a ja sam joj tada zamerila zašto nije gađala čašom. Sada nema razloga za to, zaista.” Kad je predsednik parlamenta Oliver Dulić „uplašeno” upitao – „da li ja moram da strepim gospođo Vjerice, nadam se da ne”, Radeta je ozbiljno odgovorila: „Ne, rekla sam da još nema razloga ni za vodu, ni za čašu, bezbedni ste, ne brinite.” Ovakav dijalog u onom prvom potpetooktobarskom parlamentu nije se mogao ni zamisliti, kao ni u onim ranijim sazivima.
Sada se, između ostalog, događalo da G17 plus, kao vladajuća stranka, bojkotuje parlament, odbijajući da da kvorum, zbog redosleda tačaka dnevnog reda. Predsednik parlamenta Oliver Dulić (DS) razmenjivao je pisma sa Milošem Aligrudićem, šefom poslaničke grupe svojih koalicionih partnera DSS-NS-a, oštro kritikovao „neidentifikovane vladine službe, koje su se usudile da kritikuju predsednika parlamenta...” Dogodilo se i do sada nešto neviđeno da stranka koja ima premijera, dakle DSS, dovede u pitanje izglasavanje budžeta, jer sedam njenih poslanika nije došlo na sednicu na kojoj se, praktično, glasalo o poverenju istom tom premijeru. Svako glasanje o budžetu jeste izjašnjavanje o poverenju vladi. I premijeru, dabome. Poslanici premijerove stranke, mada to priznati neće, bili su ljuti na deesovce, pa su malo odložili usvajanje budžeta, ali budžet je, ipak, iz drugog puta usvojen. Ovo je samo nekoliko primera, koliko je bilo teško dogovoriti se unutar vladajuće koalicije.
S druge strane, vlast je, što je nekada bilo nezamislivo, prekidala sednice zato što nema resornog ministra u sali. Umela je i opozicija da uzvrati istom merom, pa da, odustajanjem od diskusija i amandmana, omogući da se zakoni usvoje. U ovom sazivu se, takođe, desilo i da radikali predlože tekst jedne deklaracije, a da za nju, uz dogovor oko pojedinih rešenja, glasaju i demokrate. Da podsetimo radikali su predložili Deklaraciju o neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Kube, koja je usvojena glasovima 209 poslanika. Još jedno čudo neviđeno, desilo se poslednjih dana decembra, kada su radikali i demokrate bili apsolutno usaglašeni oko paketa zakona, čije usvajanje je bilo neophodno za raspisivanje lokalnih izbora. Vjerica Radeta (SRS) pohvalila je zakone i naglasila da su oni „od početka sa ministrom i sa ovlašćenim predstavnicima poslaničkih grupa”.
I Radeta, ali i drugi opozicionari, kao i predstavnici vladinih stranaka, vrlo često, umeju da kažu da je atmosfera u parlamentu mnogo bolja nego ranije. Zahvaljujući tome, parlament je i mogao da uradi „domaći”, koji mu je nalagao Ustavni zakon. Bilo bi još bolje, kad postizanje dogovora, ne bi čekalo „minut do 12”.
Mirjana Čekerevac
[objavljeno: 19/01/2008.]
.jpg)
