Izvor: Blic, 22.Jun.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posete
Čovek sa bombom u Predsedništvu skrenuo je nedavno na sebe, bar za trenutak - kao što to kod nas uobičajeno biva, nepodeljenu pažnju javnosti, analitičara i vlasti. Nakon što je bura utihnula, korisno je osvetliti neke manje uočljive aspekte tog događaja. Posetio je „bombaš" mnoge, pre nego što je odabrao najgori mogući način da skrene pažnju na svoj problem; bio je i kod zaštitnika građana. Zbog njegovog tadašnjeg nastupa i postupaka nekolicine drugih, ombudsman je pre pola >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine saopštio da građane više ne može primati na svojoj zvaničnoj adresi. U stambenoj zgradi na Novom Beogradu, u koju ga je Vlada „privremeno" smestila, zaštitnik građana nije mogao garantovati bezbednost ni onima koji dolaze da se žale na nekorektnu vlast, ni svojim zaposlenima, ni okolnim stanarima koji imaju pravo da mirno uživaju svoju svojinu. Reagovali su tada samo mediji. Niko iz policije, koja prema odluci Narodne skupštine treba da čuva red i mir u zgradi gde ombudsman radi, ali to ne čini jer zgrada nije na spisku koji je sastavila Vlada (?), nije se našao pozvanim ni prozvanim za apsurdnu situaciju: državni organ imena „zaštitnik građana" ne može građanima da pruži ni osnovnu bezbednost ni privatnost kad dođu kod njega! Pritužbe se od tada primaju u Palati „Srbija" (nekadašnji SIV), zgradi koja je sve samo ne primer pristupačnosti građanima. Nadao sam se da smo iz događaja na Andrićevom vencu svi ponešto naučili, ali za sada - neosnovano.
Priča o dramatičnoj „poseti" Predsedništvu uvod je za priču o jednoj drugoj poseti koja daje više povoda optimizmu. Kabinetu zaštitnika građana javili su se iz jedne opštine u unutrašnjosti, tražeći da ombudsman primi njihove najviše rukovodioce i građanku koju sa sobom dovode kako bi svi zajedno rešili njen problem. Njihovoj molbi se izašlo u susret, a ombudsman se u sebi, poučen ranijim iskustvima, pitao kako li je u svojoj sredini moćna ta žena, ako je lokalni funkcioneri stavljaju u službeni auto i kreću put Beograda da bi sa republičkim zaštitnikom građana rešavali ono što je tišti?
U Beograd su, međutim, opštinski čelnici doveli samohranu majku minimalnih primanja, neuplaćenog i nepovezanog radnog staža i bez rođaka na visokim mestima. Besparica velika, baš kao i troškovi dvoje dece studenata u velikom gradu; bivše preduzeće u stečaju, staž neuplaćen, te i privremena primanja minimalna... muka zajednička mnogima u Srbiji. Nije dobro prihvatila uveravanje ombudsmana da današnji opštinari nisu direktno skrivili situaciju u kojoj se našla, ali oni su na te reči vidno odahnuli. To je, priznali su, bio jedan od ciljeva njihovog puta. Njoj u tom momentu to nije značilo puno, ali činjenica da su je lokalni funkcioneri doveli u Beograd da bi iz usta zaštitnika građana čula da oni nisu krivi za nepravdu koja ju je snašla, ma kako taj put ekonomski neracionalan bio, daje nadu u bolje sutra. Ako zaista sazreva svest o odgovornosti pred građanima, osećanje da smo izabrani da bismo se bavili njihovim, a ne svojim problemima; ukoliko kod funkcionera, lokalnih i državnih, jača odgovornost prema konkretnim ljudima, a ne samo prema „implementacijama projekata"; ako odnose sa javnošću uspemo da zamenimo odnosom prema građanima, tada smo na dobrom putu. Tada istinski idemo ka cilju koji smo deklarativno zacrtali u Ustavu, a koji se retko uzima ozbiljno - državi kojoj su ostvarenje i zaštita dostojanstva čoveka, njegovih i njenih sloboda i prava, najviši prioritet i jedina istinska svrha postojanja. Ako te svesti i odgovornosti bude više, napor ombudsmana da nadležne državne organe privoli na efikasno staranje o izvršavanju zakonskih obaveza poslodavaca prema zaposlenima i javnim fondovima naići će na plodnije tlo, a razočarana žena iz ove priče dobiće osnov da poveruje u snagu i svrhu institucija njene i naše države.
