Izvor: Blic, 27.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika siluje život
Politika siluje život
Nedavno je u izdanju 'Narodne knjige' Eva Ras, glumica, pisac i slikarka, objavila roman 'Kuća na prodaju' u kome, između ostalog, piše o problemima sa kojima se sreću ljudi na Kosovu. Kako je sama rekla, ona je, kao rođena Subotičanka, počela saosećati sa tim problemima i upoznavati taj mentalitet početkom šezdesetih, kada se udala za Rasa.
'Pisala sam je na osnovu ličnog iskustva i zbog činjenice da se taj problem suštinski ne rešava, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a ja sam došla u neke ozbiljne godine kada više ne gledam na svet tako olako. Znate, države ne postoje, granice su promenljiva stvar, zemlje ne postoje...; jednostavno zemlju čine ljudi. E, njima treba posvetiti pažnju - i Srbima i Šiptarima i Turcima i Ciganima... Stalno imam utisak da su to ko’ biblijski likovi. Trudila sam se da opisujem ljude koje sam upoznala i događaje kojima sam prisustvovala. Ova priča je, u osnovi, mogla biti locirana bilo gde, jer je to pripovest o ljudima, a sve je teže biti čovek na ovoj planeti. I moji junaci se rvu sa životom, uz to još i pod tim specijalnim okolnostima.'
Na šta konkretno mislite?
- Mora se glasno reći: za vreme Tita Albancima je bilo dobro a za vreme Slobe izgleda da im je bilo loše. Nisam političar, ne razumem se u to, i pišem o mojim doživljajima. Sećam se, na primer, kada sam 90-te putovala, pre oslobođenja Vukovara, u Dizeldorf. Odmah nakon uzletanja aviona sa Surčinskog aerodroma, stjuardesa je rekla da letimo u Prištinu, i ja sam bila zapanjena otkud to, a tek sam bila zapanjena kada su se u Prištini ukrcale porodice koje su napuštale grad zauvek. I to ne jedna porodica nego pun avion DC-9. Vidite, čak i kad živite toliko blizu, čak i kada imate tamo rođake to je politički toliko zamršeno da vi jednostavno ne znate o čemu se radi. Politika siluje život. I ova moja knjiga je žestoka želja da se već jednom čuje odgovor na pitanje zbog čega tamo ljudi ne mogu da žive kao drugde.
U knjizi ste, prilično eksplicitno, rekli da su ljudi na tom prostoru žrtvovani u ime neke politike koju ne razumeju.
- Uverena sam da ljudi mogu uvek živeti jedni s drugima. Nema problema kad se gledaju u oči. Čak i kad se svađaju! Ima, recimo, u knjizi sekvenca kada seljanka psuje Šiptara, i psuje alaha, i kune ga, a on kaže: 'Stara si, pa ne mogu, ali sad bi te ubio'. Prethodno je on psovao njenu slavu. Ali, uzdrže se i bez incidenta rastanu! Jer, ljudi uvek nađu način. U pravu ste, u knjizi sam rekla, vrlo frontalno, da izgleda da je to vrlo pogodno parče zemlje da se tu prepucavaju i otimaju a da pri tom jednostavno ne uzimaju u obzir ljude koji tu žive. Ne znam zašto je to političarima toliko u interesu ali znam sigurno da je žalosno ovolike godine to gledati. Mislila sam da gore ne može da bude, pa ipak biva sve gore i gore. I sad je gore nego prošle godine. I dalje bodljikave žice i vojnici... Ni moji junaci se ne bave politikom, nego se sa njom nose!
Pomenimo i novosti u vašoj glumačkoj karijeri. Snimali ste, krajem prošle godine film sa Karoljom Vičekom 'Gušenje', što je prva koprodukcija Mađarske i Vojvodine...
- Film je imao premijeru u Budimpešti na prilično poznatoj filmskoj smotri koju sam pratila kad god sam mogla. Priznajem, nisam očekivala da ću imati i ja premijeru na toj manifestaciji. Film je isto tako jakog kazivanja kao i ovaj moj roman. On govori o temi koja je do sada bila uglavnom neosvetljena. Naime, svi mi mislimo da je 1956. godine, kada je bila mađarska revolicija, Titova politika bila da pomaže revolucionarima. A ovo je film u kome postaje očigledno da nije bilo tako. Izbeglice iz mađarske revolucije na granici sa Vojvodinom sreću se sa ljudima koji se vraćaju sa Golog otoka. Inače, autor scenarija je Ferenc Deak koji je veoma dobar pisac.
Kako su publika i kritika prihvatile film?
- Veoma lepo. Iskreno, već sam zaboravila da sam filmska glumica. Jer, jedan od zadnjih filmova koje sam radila, govorim o filmu reditelja Miše Vukobratovića, nije ni prikazivan! A ulogu u 'Gušenju' radila sam, i bilo mi je drago da su to mađari prepoznali, po uzoru na Saru iz Biblije. Kao što je poznato, Sara u poznim godinama rođa dete Isaka koji potom postaje utemeljitelj izabranog plemena. Naime, ulogu sam uradila sa osmehom iako je sudbina te žene užasno teška i opora. Jednostavno, mislila sam da je jedino rešenje, kad je drama toliko crna i velika, igrati sa osmehom.
Tatjana Nježić
