Izvor: Blic, 22.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika nije za plemenite ljude
Politika nije za plemenite ljude
Posle četrdeset godina bavljenja ovim poslom, mislila sam da me više ništa ne može iznenaditi, da sam dokučila sve tajne, ali nije tako.' Na taj način naša velika glumica Ružica Sokić, koja je u pozorištu odigrala toliko uloga da ih više i ne pamti, objašnjava svoju najnoviju ulogu u predstavi 'Balkanska plastika'. Ono što izdvaja kao posebno u ovoj predstavi jesu sredstva. 'Igrajući Acu Popovića ja sam formirala takvu vrstu igre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja nije škrta u sredstvima, i ja volim da se, kako da kažem, malo nadigravam. Odjedanput mi se dešava da igram ulogu u kojoj sam negde između pozicije konferansijea i recitatora. I dosta sam se mučila. To je lik koji nije smeo da ode u patetiku, niti da bude ironičan. I u tom traženju sam otkrila ‘minimum glume’. Istovremeno sam se vezala za onu čarobnu devojku, igračicu klasičnog baleta koja igra sedmu Magu Magazinović, klasičnu balerinu koja zbog svoje visine verovatno nema mesta u baletskim predstavama.'
Šta je po vašem mišljenju plastika Balkana?
- Ono po čemu je ova predstava značajna jeste to da se još jedanput pokazalo da se kod nas za sto godina veoma malo promenilo. Koliko ste u tumačenje tog lika uneli ličnog stava, iskustva?
- Moje iskustvo se razlikuje od njenog, nemam decu i nisam imala tu vrstu odnosa, ali ja takođe živim u svetu umetnosti i intelektualaca. I vidim da ta borba traje, da se ništa ne menja. Potpuno su ista pravila, odnosi i problemi umetnika danas kao što su bili ranije. Svako ko nešto pokuša, proći će isto. S druge strane, i tada su ljudi odlazili u inostranstvo, školovali se tamo, ali su se svi vraćali. Danas je to put u jednom smeru. Isto tako, oni su tada imali pelemenitije pobude, želeli su da prosvetle svoj narod kada se vrate, danas ljudi beže da bi živeli bolje. Ono što je zajedničko tim različitim vremenima jeste da se sa ovih prostora stalno odlazi. Kao da se ne osećate beš najbolje?
- Ko bi se mogao osećati dobro? Samo, lakše je kada sve to racionalizujete, kada locirate probleme i onda postajete realni, jer drugačije ne možete da živite. Sve te rane i udarce koje čovek prima od okoline koja je prosta lakše se podnose kada to znate. I onda ste svesni da ste jedna manjina koja, kao prenosilac vatre, živi u nadi da će se jednog dana zapaliti neka vatrica.
Kada smo poslednji put razgovarali povodom obeležvanja četrdeset godina vačeg rada, najavili ste mogućnost političkog angažmana?
- I to je nešto što sam skoro shvatila. Politikom ne mogu da se bave ljudi sa plemenitim pobudama. Politika je opasna stvar, ona podrazumeva interes i tu nema mesta sentimentalnosti. Ja nikada ne bih mogla biti surova za potrebe politike, a to se podrazumeva, ne bih mogla da lažem, jer ja kada moram da slažem, to su samo bele laži, a i to ne ide. Presrećna sam što se desilo ovo što se desilo, jer da nije bilo toga, mi bismo bili Kuba, pobili bismo se međusobno. Ali mi smo loši, mi teško podnosimo čak i tuđi uspeh. Izrazito su suprotstavljena mišljenja o kvalitetu našeg pozorišta u proteklim godinama. Kako ga vi vidite?
- Ne mislim ni loše ni dobro. Pozorište je bilo onakvo kakvo je moralo biti, kakvi smo mi. U našoj sredini, svih ovih četrdeset godina koliko se ja bavim, ne profesijom, već idejom pozorišta, nikada društvo nije trasiralo kulturu na dobar način. Ja samo pamtim da je svojevremeno Vladimir Jovičić uspeo da vrati dostojanstvo piscima. I on, koji je bio izuzetak, povukao se iz politike. Ubeđena sam da nije bilo lošeg odnosa prema kulturi, ne bismo doživeli one strahote koje smo videli, vađenje očiju, klanja, hladnjače. Neki kažu da je i određena bogobojažljivost mogla biti od koristi?
- Sve je to deo iste priče. Branko Ćopić duhovito piše o tome kada kaže 'majko rek’o komesar od danas više nema Boga'. U tom smislu sam imala jedno fantastično iskustvo. Smatrala sam da sam za čertdeset godina igranja, što u Beogradu što u zemlji, upoznala narod, ali sam bila iznenađena kada sam nedavno bila sa princezom Jelisavetom na promociji njene knjige u Velikoj Plani. Bila sam zapanjena kako su je ti ljudi dočekali. Obično glumci budu u centru pažnje, bile smo Lidija Vukićević i ja, pa nas niko nije gledao. Tamo sam pomislila da je to možda put kojim bi narod trebalo da krene. Kako ste vi i vaša porodica prošli to vreme kada je nestajalo ovo o čemu govorite?
- Uvek sam tvrdila - tamo kuda prođu komunisti, trava ne raste. Tako sam rođena, tako sam vaspitavana i tako mi se desilo. Dvadeset godina sam živela sa svojim ocem u stanu u koji su nam ubacili sustanare, a on nije mogao da dobije nikakav posao. Bila sam zajedno sa ocem i majkom u zatvoru zbog verbalnog delikta, ali uopšte nisam bila ogorčena, ni tada, ni danas. Ja ih nikada nisam mrzela, samo sam ih prezirala. I tako smo živeli paralelno sve ovo vreme. Ono što sam shvatila jeste da je ovo takvo okruženje u kome nikada neće biti nešto naročito dobro. U toku je rekonstrukcija države, doći će na red i pozorište. Kako vi dočekujete to vreme?
- Nisam više u stalnom angažmanu u nekom pozorištu da bih o tome govorila lično. Ali evo kakva je naša realnost. Pošto su svi pametni ljudi to uradili odavno, i mene su nagovorili da napustim pozorište pre skoro tri godine, u trenutku kada sam imala dve i po hiljade dinara platu. Iz dva dela. Osim tog paradoksa, srela sam se i sa drugim: osnovica za penziju je tada bila sedam hiljada i petsto dinara. I nemam šanse, da je - kao zaslužni umetnik, a takvih ima, je l’ - popravim. A što se tiče zakona koji kao spremaju, on ionako nema šanse da zaživi. Željko Jovanović
