Izvor: Politika, 23.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika, laži i video-trake
Laž je deo politike. Političari ne mogu da funkcionišu ako ne bude nadu. Nekada su i sami ubeđeni da će ostvariti obećavano, nekad ne – kaže Milan Nikolić
To što je mađarski premijer Ferenc Đurčanj lagao, kao i ono o čemu je lagao, teško da može da zaprepasti bilo koje biračko telo u svetu, pa i ovo u Srbiji.
Jedino što je zanimljivo u poslednjim događajima kod severnog suseda jeste da je tako eksplicitno priznanje dospelo u javnost – to je ono >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što se ne dešava tako često bilo gde u svetu, i, možda, količina revolta koji su neki Mađari ispoljili zbog toga. Svaki građanin Srbije verovatno će se setiti bar jedne slične ili veće laži političara u svojoj zemlji, ili bar izjava i obećanja, naročito onih o podnošenju ostavki, koje on doživljava kao laž, ali je zaista malo onih koje su verifikovane kao u slučaju "glasanja" demokrata iz turskog letovališta Bodrum.
U stvari, i lider radikala Vojislav Šešelj je, nastupajući kao svedok odbrane u procesu protiv Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu, priznao da je izrekao neistine u žaru borbe protiv Miloševića i njegovog režima. Kako je, međutim, rekao, u propagandnoj političkoj borbi to su "bile duhovitosti, a ne laganje". I Dejan Mihajlov, generalni sekretar Vlade Srbije i funkcioner Demokratske stranke Srbije, istrčao se na sličan način u kampanji za izbore 2003. godine. Pozivajući Borisa Tadića i Zorana Živkovića da kažu ko je ubio premijera Zorana Đinđića, "ako zaista žele da se odmaknu od ubica". Mihajlov je čak rekao da će, u suprotnom, to učiniti DSS. Kasnije je izjavio da o Đinđićevim ubicama ne zna više od onog što je poznato javnosti, a da je saopštenje koje je pročitao bilo deo političke borbe.
A novosadski novinari su prvoaprilskom šalom 2004. godine navukli na tanak led ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića, koji je izjavio da se sastao sa nepostojećim američkim biznismenom Stivom Bogdanovićem, koji je obećao da će u Novi Sad uložiti sto miliona dolara.
Okidač za nemire
Zbog ovih stvari, međutim, niko nije izašao na ulice Beograda (na policijskom poligrafu je, čini se, bio samo Čedomir Jovanović), pa se nameće pitanje da li su Mađari toliko osetljiviji na laž od nas, s obzirom na to da su ispoljili toliko nezadovoljstvo na ulicama Budimpešte.
Naglašavajući da prilično dobro poznaje stanje u Mađarskoj, sociolog Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, kaže da je politička laž u ovom slučaju bila samo "okidač", odnosno da pravi povod za proteste leži u velikom socijalnom i ekonomskom nezadovoljstvu građana, koji su očekivali da će im biti mnogo bolje, prvo sa tranzicijom, a potom sa ulaskom u Evropsku uniju.
Budući da istraživanja govore da je i kod nas 60 odsto građana "veoma nezadovoljno", Nikolić smatra da i mi imamo dovoljno "eksploziva" da planemo kao Mađari, ali ne možemo znati šta u našem slučaju može biti detonator. Može i neka sasvim neočekivana stvar (recimo, da majke koje veruju da su im bebe otete na porođaju napadnu bolnice, ili protest nekoliko sindikalaca) da se izrodi u velike demonstracije, kao i takvi događaji kao što su moguće hapšenja Ratka Mladića ili gubitak Kosova. Naravno, politička laž i u našem slučaju može da posluži kao "okidač", kaže Nikolić.
To nam se već dešavalo. Setite se protestnih šetnji zbog izborne krađe 1996. godine, a onda i 5. oktobra 2000. godine. Sociolog politike Jovo Bakić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu ističe da su te demonstracije bile znatno masovnije nego aktuelne u Mađarskoj, a one u zimu 96/97. trajale su čak 88 dana. I u ovim slučajevima reč je o laži. Vlast je, ističe Bakić, lagala da nije izgubila izbore.
Još jedna zanimljiva laž iz prošlosti: Slobodan Milošević je na izborima 1990. obećao 10.000 dolara po glavi stanovnika. Svi znamo šta se dogodilo.
– Danas imamo neke laži druge vrste. "Glasanja" iz Bodruma (Neda Arnerić) i iz Soluna (Borislav Novaković) drastični su slučajevi laži i Demokratska stranka je kažnjena na izborima. Boris Tadić je priznao laž o Bodrumu, ali mu je to bilo lako, jer su njegove ruke bile čiste i još je time uspeo da izvuče kapital za sebe i stranku. Naravno, dobro je što je priznao, jer to unosi dozu pristojnosti u politički život – ističe Bakić.
"Afera Bodrum" je najpre dokazivana prikazivanjem video-snimaka sednice skupštine, a potom je dobila i sudski epilog, presudom jednom od aktera.
Bakić navodi još jedan primer iz sadašnjosti, koji bi već u bliskoj budućnosti mogao da se pokaže kao laž. I to, kako kaže, ustavna laž. Kosovo i Metohija će u novom ustavu Srbije biti srpska teritorija, a da li će tako biti u realnosti? "Ovim se direktno obmanjuju građani Srbije, a pri tom se i političari samoobmanjuju ako veruju u to", smatra Bakić.
I Milan Nikolić i Jovo Bakić ističu da laž kao deo politike nije nikakva naša specifičnost. Bakić navodi da se najčešće laže da bi se sakrio neki slučaj korupcije. Tako je, recimo, i bivši nemački kancelar Helmut Kol lagao je da bi prikrio korupciju. Ali su ga "provalili".
Novinari u Poljskoj su pre tačno godinu dana, uporedo sa političkom kampanjom za izbore za parlament i šefa države, pokrenuli kampanju za razobličenje predizbornih laži političara. "Proveravamo izborne programe, čitamo letke, pratimo promociju kandidata, prisustvujemo mitinzima. Objavljujemo ko, gde i kada je zaobišao istinu", navele su redakcije nekoliko poljskih medija, ističući da su ranije nekritički dopuštali da političari preko njih iznose nerealna obećanja, koriste se lažima i prećutkuju neprijatnu istinu.
– Političari uglavnom obećavaju i kada znaju da ne mogu da ispune obećanja – i to se može nazvati lažima. Laž je prosto deo politike i to je realnost. U politici ne možete da funkcionišete ako ne budite nadu. Pri tom ste nekada i sami ubeđeni da ćete ostvarite ono što obećavate, a nekada i ne – kaže Nikolić.
Sve je relativno
Zbog relativnosti istine u politici vrlo je teško otkriti laži političara, a zbog teškoća u prikupljanju dokaza za to (pošto ih političari tako nerado priznaju) vrlo je rizično javno govoriti o njima (jer slede sudske konsekvence). A i kada se govori, najčešće se pominje blaži izraz "neistina". Tako danas možemo samo da se zapitamo da li je ministar finansija Mlađan Dinkić svesno ili nesvesno govorio neistinu obećavši jednocifrenu inflaciju za 2005. godinu (a ona je iznosila 17,7 procenata), ili, da li je bivši premijer Zoran Živković zaista bio uveren u to kada je govorio da možemo da uđemo u EU 2007. godine, ili je već tada znao da od toga neće biti ništa. I da li su, recimo, Vojislav Koštunica i Predrag Marković poslednje tri godine samo zamajavali javnost pričama o novom ustavu Srbije, ili su zaista iskreno želeli i pokušavali da podstaknu parlamentarne stranke da rade na najvišem pravnom aktu? Ili, da li su lideri DOS-a, donoseći zakon o ekstraprofitu, stvarno nameravali da se obračunaju sa svima koji su se nelegalno obogatili, ili je to bila samo "dimna zavesa", budući da se cela akcija neslavno završila? Ili... Setite se samo "šećerne", "satelit", "pancir", "kofer" i sličnih afera.
– Na moju veliku žalost, "lažokratija" je najsavremeniji i kratkoročno veoma uspešan način vladavine u 21. veku – kaže Ivan Milošević, vlasnik agencije za odnose s javnošću i lobiranje MC2, ističući da kod nas postoji dugogodišnja i potpuna zabluda da je PR, nauka o odnosima sa javnošću bazirana na lažima. Kako navodi, upravo je suprotno i svaki iskusni profesionalac odnosa sa javnošću reći će svom klijentu da je prvo pravilo – bez laži, jer "ako ste lažnjak u bilo kom poslu – javnost će vas razotkriti".
Kako kaže, njegov osećaj je da se najviše laže u prošlom i budućem vremenu, valjda zbog toga što je laž u sadašnjem vremenu najlakše proveriti.
Kako se, na kraju, građani mogu nositi sa političkim lažima? Jovo Bakić kaže da je rešenje u javnosti političkih procesa.
– Javnost je tu da kontroliše političare, a novinari su agenti građana. Oni treba da prate političare i njihove nepodopštine i da o tome obaveštavaju javnost koja će ih kažnjavati na izborima. I to je suština liberalne demokratije – navodi Bakić.
--------------------------------------------------------------------------
Šta je laž u politici
– Premisa glasi da je laž ono što nije istina. U politici, to je veoma relativno. Šta je istina? U istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji pažnju mi je privukla sledeća činjenica: upitani da ocene svoj životni standard i da li je sada bolji nego pre tri godine, birači koji podržavaju vladajuću koaliciju odgovorili su da je bolji; birači koji podržavaju opozicione stranke, SRS i DS bez razlike, ustvrdili su da im je sada životni standard gori. Prema tome, osećanje sopstvenog životnog standarda je politička, a ne ekonomska, matematička, egzaktna kategorija. Političari koji prate ova ista istraživanja se zatim obraćaju tim istim biračima, svako svojim i svako sa porukom koja će naići na odobravanje kod njegovih birača. Da li to onda znači da ako neki predstavnik DSS-a kaže da je standard građana sada bolji nego pre tri godine on laže? Ili laže njegov protivnik iz DS-a koji kaže da je standard niži? Neko će reći, pa to je egzaktna kategorija, hajde da pitamo ekonomiste! Kad tamo, provladini ekonomski stručnjaci kažu bolji, antivladini kažu gori, i naravno svako ima argumente, brojke, analize kojima će to dokazati... Iz ovog primera se jasno vidi da je politička komunikacija zasnovana na tumačenju informacije u okviru iste grupe. Zato je ista stvar često i istinita i lažna. To dalje vodi do obesmišljavanja informacija i devalvacije njihovog sadržaja – ističe Ivan Milošević.
--------------------------------------------------------------------------
Laž o Račku pokrenula bombardovanje
Poznato da je bivši predsednik SAD Bil Klinton lagao u vezi sa svojim odnosom sa pripravnicom Monikom Levinski – da bi sačuvao vlast i brak. Ali, mnogo drastičniju laž, koja je koštala i još košta mnoge živote, promovisali su Klintonov naslednik Džordž Buš i engleski premijer Toni Bler, navodeći da Irak poseduje oružje za masovno uništenje. Zbog toga je grupa književnika iz celog sveta 20. mart ove godine, trogodišnjicu agresije na Irak, proglasila "danom političke laži". A prošlogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Harold Pinter je u zahvalnom govoru istakao, između ostalog, da je "invazija bila ciljana vojna intervencija, pokrenuta pravom planinom od laži i najogavnijih medijskih manipulacija svetske javnosti".
Pinter je osuđivao i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, ali se svetska javnost nije mnogo uzbudila kada je konačno potvrđeno da je "pokolj" u Račku, koji je poslužio kao opravdanje za početak NATO napada na SRJ, bio isto što i "oružje za masovno uništavanje ljudi" u Iraku – čista laž.
Biljana Baković
[objavljeno: 23.09.2006.]
