Izvor: Blic, 09.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika je trgovina stvarima i ljudima
Politika je trgovina stvarima i ljudima
Nedavno je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno izvedena predstava 'Sudbina i komentari' Radoslava Petkovića u režiji Alise Stojanović. Reč je o delu koje je svojevremeno dobilo Ninovu nagradu, a koje je dramatizovala Jelena Mijović. Scenografija je delo Miroslava Tabačkog, a igra poznata glumačka ekipa: Tihomir Stanić, Bane Vidaković, Branislav-Ciga Jerinić, Nataša Ninković, Vladimir Gajić, Aljoša Vučković...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Govoreći o tome zašto se opredelila za ovaj poznati roman, Alisa Stojanović kaže da joj se pre svega veoma dopala ta vremenska transferzala opisana u delu.
'Mislim da je veoma bogata dramskim elementima. I, privukla me je ideja o menjanju sudbine svojom voljom, o menjanju priče čiji si deo. Učinilo mi se jako sceničnim da čovek iz 1805. dođe u 1956. godinu. Često i sama sebe tako zamišljam.' Na šta konkretno mislite?
- Kad god sam nemoćna da nešto rešim, pomislim: kad bih mogla da izaberem neko vreme, kad bih mogla da se tamo premestim. I čini mi se da bi mi tamo nekako bilo lakše, ili makar drugačije. Predstavu ste radili u maniru jedne nesvakidašnje poetike, barem na ovim prostorima; gde je koren za takav pristup?
- Najviše u strukturi rečenica u romanu. Radoslav Petković nije se u knjizi bavio rekonstrukcijom jezika. Na primer, vi čitate deo u kome se tretira 1805. godina, a to su andrićevske rečenice. Znači, dugačke i komplikovane a zapravo jednostavnog jezika. Nisu arhaične. Recimo, ako uporedim 'Lagum' Svetlane Velmar-Janković, koji sam takođe postavila na scenu, ona se u njemu bavila rečima odnosno načinom na koji život menja reči i jezik. A Petković se bavio mislima, i to mislima koje su u osnovi jako moderne. One su u istorijskom smislu disproporcija vremenu, i ondašnjem i današnjem. Shvatila sam da, primera radi, brod ne mora da bude drven, a more ne mora biti plavo.
Vaše more je crveno?
- Crveno je jer to je i linija života i linija sudbine i linija čoveka... Inače, ideja je bila da se pred publikom pojavimo 5. marta, jer tada počinje roman i tada se Pavle Volkov pojavljuje na Krfu. Međutim, brod 'Sveti Nikola' isplovljava 6. marta, pa smo i mi odlučili da tada 'isplovimo' pred publiku i na neki način ispratimo tu sudbinsku liniju. Jer, to su 'Sudbine i komentari'. Jedan od likova u komadu kaže da nas interesi politike često navode da činimo stvari suprotne našim osećanjima. Mislite li da i mi živimo u takvom vremenu?
- Mislim da je svako vreme tako, samo je pitanje ko kako shvata interese politike. A kako vi to shvatate?
- Shvatam upravo tako, da postoje ljudi kojima je profesija bavljenje politikom, i shodno tome rukovode se njenim interesima. Pritom, politika je politika i ne može biti čista. Grubo govoreći, podrazumeva se da je ona trgovina i prostorima i stvarima i ljudima i osećanjima... Međutim, zabrinjavajući je taj broj ljudi koji se kod nas bavi politikom na ovaj ili onaj način. Na šta zapravo mislite?
- Mi živimo sudbinu malih naroda i malih zemalja sa romantičarskim mislima, ili bolje reći predrasudama, o svojoj ulozi u istoriji. Tako da smo zapravo u situaciji da se svi bavimo i istorijom i politikom. A kada se svi bave istorijom i politikom, onda po pravilu niko ni za šta ne odgovara, i to postaje vrlo opasno. Do koje mere smo mi u takvom problemu? Je li to sudbina ili komentar?
- Pa, trenutak je bolji nego što je bio. Ali, i dalje se razne stvari rade, da ne ulazimo u detalje, koje zaista nisu dobre. Bojim se da kad bude osvanuo neki idealniji trenutak, ako ga uopšte bude, mi to nećemo znati. A to bi mogla biti i sudbina i komentar.
Kada je lik na sceni govorio kako nema kajgane bez razbijenih jaja, ni svadbe bez mesa, iz publike se čuo komentar: 'Ni DOS-a bez DSS!' Šta kažete na to?
- (smeh) Duhovito je. Nažalost, nisam čula ko je to rekao, ali zvuči vrlo zanimljivo. Kako gledate na tu opasku, kao na tipično srpsku duhovitost ili...?
- Ne znam ko je autor tih reči, a ja sam pozorišni čovek i meni je, po prirodi stvari, bitno da znam ko je to rekao. Jer, kao što je poznato, jedna ista rečenica može imati potpuno drugačiji smisao ako je izgovore dve različite osobe. Dakle, to ko predstavlja deo konteksta. Lično, ne verujem puno rečima već onome ko ih govori. Prati vas glas da ste sa ovom predstavom 'probili limit' kada je reč o honorarima za žene reditelje, koje su po pravilu manje plaćene?
- Ne znam jer, prosto, nemam uvida u tuđa primanja i tuđe honorare. Ali, ako je tako, moram reći da mi je zbilja drago. Jedan od likova na sceni kaže da ne treba potcenjivati žensku pamet...
- Naravno da ne treba, ali ako i bude potcenjena u nekim životnim situacijama, ona će se pre ili kasnije realizovati. Juče je bio 'čuveni' ženski praznik Dan žena. Kakav odnos imate prema tome?
- Autistična sam kada je reč o bilo kojim i bilo kakvim praznicima. Inače, kad nekoga terate na kolektivnu pažnju, mene to silno frustrira. Prosto očekujem pažnju u nekim bitnim momentima koja se upućuje ženi kao takvoj, bez naročite vezanosti za datume. Nisam feministkinja, ali je činjenica da se nekako u žene uvek više sumnja, naročito kada je reč o njihovoj profesiji. Hoćete li se na sceni pozabaviti ženom kao takvom?
- Vrlo rado! Kakvi su vam planovi?
- Ne mogu precizno odgovoriti na to pitanje. Jer, uradila sam dva različita pozorišna komada - 'Supermarket' i 'Sudbinu i komentare'. Obe predstave su mi bile vrlo interesantne i izazovne, svaka na svoj način. Ali, sada tražim neki novi pravac, tražim ga još uvek i osećam potrebu da se okrenem sebi i radu na sebi. Jer, u prethodnim mesecima sam, da tako kažem, radila na pozorištu. Tatjana Nježić
