Izvor: Blic, 01.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika je čisti horor
Politika je čisti horor
Knjiga Mirjane Novaković 'Strah i njegov sluga' je veoma uzbudljiv roman jer govori, između ostalog, o temi koja je mebi jako bliska, i koja se nastavlja na moj raniji rad u pozorištu. Ispod velike fasada stradanja, strašne balkanske priče, vampira, izdaje Beograda u XVIII veku krije se banalna politička trgovina – rekao je na početku razgovora za 'Blic' reditelj Kokan Mladenović, čiji će komad rađen po pomenutom romanu, a u njegovoj dramatizaciji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << premijerno biti izveden 6. avgusta, a reprize su predviđene za za 7, 27, 28, 29. i 30. avgust na otvorenoj sceni na Kalemegdanu. Umetničku ekipu sačinjavaju Predrag Ejdus, Miodrag Krivokapić, Nenad Jezdić, Nataša Ninković, Srđan Timarov, Vladimir i Caci Mihajlović... Scenografija je delo Geroslava Zarića, za kostim se pobrinula Dragica Pavlović, a za muziku Zoran Hristić. Recimo i to da je Kokan Mladenović kao predstavnik sa ovih prostora nedavno učestvovao na najvećoj pozorišnoj manifestaciji u Moskvi, na 'Festival Čehova', i to u okviru programa Nova imena evropske režije, a potom u Makedoniji na festivalu 'Vajdan Čerodrinski' koji okuplja najbolja predstave rađene prema tekstovima makedonskih autora. Mladenović je učestvovao sa predstavom 'Bahanalije' G. Stefanovskog, u produkciji Subotičkog Narodnog pozorišta.
Šta vas je konkretno opredelilo da ovaj roman postavite na scenu?
- Između ostalog i to što su ogromne nesreće koje su nam se događale bile samo paravan za bogaćenje i sticanje moći jednog malog broja ljudi. Izgleda da je, kako kaže spisateljica romana, politika najveći i najstrašniji horor. Knjiga vešto kompilira činjenice, naročito podatak da je Austrijska carska komisija dolazila u Beograd da istraži pojavu vampira u njegovoj okolini i postoji zapis o predlogu da se na ovoj obali Save podignu bedemi i da to bude linija odbrane Evrope od vampira koji dolaze iz Srbije i sa Balkana. Kasnije su se priče u mnogome ponavljale i odredile naše živote. I sada postoje oni koji na toj priči o divljem Balkanu i divljim narodima umeju mnogo da se okoriste bilo da je reč o svakojakim osobama iz belog sveta, bilo da su ljudi iz ovog naroda.
Zašto podvlačite tu činjenicu da je politika horor? Mislite li pritom na ‘divlji’ Balkan ili uopšte?
- Politika je uvek horor i njome se očigledno bavi jedan poseban soj ljudi, bar u poslednje vreme. Više nema velikih ideala postoji samo ta neka real-politika koja je strašna i prizemna i koja kratkoročnim potezima obezbeđuje sebi dugoročni interes. Pri tom, naravno, svojim nepromišljenim kratkoročnim delovanjem dugoročno uništava naše živote.
Šta tu umetnost može da uradi, konkretno vaša pozorišna predstava?
- Veujem da je pozorište nemirna savest svog vremena. Ono mora da bude kamen o koji se neko doba spotiče. Teatar počiva na vrednostima poput ljubavi, časti, poštenja...I ma šta se događalo u izvesnom trenutku u pozorišnim krugovima i kuloarima ono ima svoje jake temelje.
Mislite na neka konkretna zbivanja po pozorištima?
- Ne, zaista nisam imao u vidu neki konkretan događaj već samo činjenicu da je pozorište ogledalo svog vremena koje nužno reaguje i da mu te površinske igre suštinski ne mogu ništa. Sve devijacije društva se nužno prenose na pozorište. Ono je na svoju nesreću ili sreću mnogo izloženije javnosti od raznih drugih delatnosti pa se igre oko njega više vide. U pozorištu, čak mislim, nema toliko zle krvi.
Predstave koje ste do sada radili imaju jaku angažovanu, odnosno društvenu notu. Hoćete li uskoro možda raditi neku melodramu?
- Neverujem. Politika je na ovim prostorima odredila naše živote, a čini to i dalje vrlo intenzivno. Mi nismo srećna, bogata i pomalo besmislena zemlja da bi mogli da se bavimo nekim mnogo opštijim pitanjima nego što su problemi koje trenutno imamo.
Koje to probleme mi trenutno imamo?
- Imamo problem teške adolescencije. Mi sad kao mlada demokratija ulazimo u pubertet sa svim problemim koje to doba nosi; ishitrenost, nezrelost, lakomislenost... Još kad se na to dodaju mentalitetske devijacije! Valja nam biti oprezan u kakvog ćemo to čoveka izrasti. Moramo da definišemo svoj status i svoje mesto u odnosu na roditelje, odnosno na društvenu zajednicu. Vidite, čini mi se da smo prebrzo proglasili pobedu. Kola se jesu slomila na glavnim krivcima ali bi najpogrešnija stvar na svetu bila kada bi ovaj narod pomislio da je njegova zla sudbina proizvod Miloševićeve vlasti i grupe ljudi oko njega. Treba nam nacionalno osvešćenje da ne bismo ponovo napravili neku nesreću na ovim prostorima, za šta smo pokazali da imamo talenta. Tako svi postajemo žrtve. No, teši me to što smo uhvatili priključak sa velikim svetom i iskreno se nadam da naša gotovo urođena destruktivnost neće uspeti da pokida tu tanku nit. Tatjana Nježić
