Izvor: Blic, 05.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika ili strategija?
Čitam pažljivo predlog krovnog pravnog akta o kulturi. Vodim javnu raspravu sa samim sobom, razmišljam, dumam, prosto: tiče me se ta stvar. Van opštih mesta svih zakona, logičnih i očekivanih novosti, zadržavanja starih - ponekih, čak, i dobrih, rešenja, primećujem da se u tekstu tog predloga ponekad govori o kulturnoj politici, ponekad o kulturnoj strategiji.
Stvar nije sasvim beznačajna, i ne radi se samo o jezičkoj razlici. Politika, sama reč, nije tek asocijativno vezana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uz prošlo vreme, posledice kojeg, uostalom, još uvek živimo. Novi je zakon upravo stoga i neophodan, i, valjda, zato i pripremljen. U nekim drugim jezicima taj pojam ne označava istu stvar kao kod nas. Kulturna politika, tako, zvuči odveć oktroisano, nametnuto, propisujuće, gotovo naredbodavno.
Reč strategija, s druge strane, van svog pomalo militarističkog prizvuka, zvuči kao ono što bi imao biti smisao zakona, ako ja to dobro razumem. Strateški postupci, nadati se je, usmereni su samo na jednu stvar - razvoj. Jednostavnije rečeno: država se obavezuje da stvori uslove za rad. Sve ostalo, naprosto, nije njen posao. Nema drugačijeg načina za razvoj kulture, osim onog po kome se ljudima koji se time bave, ostavlja da praktičnim radom uspostave svakovrsne, pre svega kreativne, ali - zašto ne - i tržišne kriterijume za svoj rad. Država, sa svoje strane mora - jer se na to obavezala - obezbediti hardver. Softver su ljudi i njihovo stvaralaštvo - od zaštite postojećih do proizvodnje novih kulturnih dobara.
I to je sve.
I to je ta strategija.
Nadati se je kako će javnost prepoznati strateške potrebe. Bojati se je da će sve svesti na način izbora kadrova po partijskim kvotama.
Kulturnog stvaralaštva biće kao i do sada.
Nije li, ipak, cilj da ga bude više, da bude bolje promovisano, u konačnici: da bude unapređeno? Drugog načina borbe protiv lošeg ukusa nema.
Je li to strateški cilj?
