Izvor: Politika, 02.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Politika” i političari
Redakcija će odlučno braniti pravo Miroslave Derikonjić da je političari ne kleveću
Redakcija „Politike” juče je dobila još jednu lekciju iz novinarstva od Demokratske stranke. Ovog puta se na novinarku Političke rubrike Biljanu Baković, dok je prikupljala podatke za članak o razlikama između onog što stranke govore u izbornoj kampanji i onog kako postupaju kad izbori prođu, obrecnuo Marko Đurišić, šef izbornog štaba predsednika Borisa Tadića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Podsećamo čitaoce da je reč o mladom autoru kampanje „podsećanja na devedesete”, kom je Tadić, kao i Srđanu Šaperu, po saopštavanju rezultata drugog kruga izbora 3. februara odao javno priznanje za doprinos u pobedi nad Tomislavom Nikolićem. Đurišiću se, valjda, nije dopalo nezgodno pitanje o izboru koalicionih partnera Demokratske stranke, pa je, umesto da odgovori, izrekao tri ciljane uvrede (i neistine) na račun „Politike” i njenih novinarki Biljane Baković i Miroslave Derikonjić.
Čovek zadužen za izbornu propagandu Demokratske stranke optužio je Biljanu Baković da se „ne bavi novinarstvom već propagandom” i to „za račun Aleksandra Nikitovića”, šefa kabineta Vojislava Koštunice. „Politiku” je optužio da objavljivanjem informacija o zaostavštini Nenada Bogdanovića „vodi hajku protiv mrtvog čoveka”, a za članak Miroslave Derikonjić „Nasledstvo iz tri dela” je rekao da je „naručen iz kabineta Vojislava Koštunice od strane Aleksandra Nikitovića”.
Nije ništa novo da se ostrašćenim stranačkim propagandistima u vreloj izbornoj kampanji katkad učini da su informacije koje im ne idu naruku dela neprijateljske propagande i podvale suparničkog štaba. (Ostalo je zabeleženo da je Hilari Klinton prve informacije o vezi svog muža sa Monikom Levinski proglasila „velikom desničarskom zaverom”. To što se posle ispostavilo da su glasine bile istinite nije preterano naškodilo ni mužu, a kasnije ni njenoj ličnoj političkoj karijeri.) Manje je ipak uobičajeno, čak i za naše uslove, da se stranački aktivisti odmah bacaju blatom na ličnosti novinara bez ijedne mrlje u karijeri.
Javni nesporazumi našeg lista sa Demokratskom strankom počeli su brzo posle predsedničkih izbora, kada je savetnik predsednika republike Nebojša Krstić obavestio redakciju da odustaje od redovne kolumne „Pogled s Andrićevog venca” u znak protesta što Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović „zloupotrebljavaju stranice ’Politike’ da bi plasirali svoje sudove o izdajnicima i patriotama”. Te tekstove Krstić je proglasio „poternicama koje ugrožavaju bezbednost njegove porodice”, ali optužbe nije potkrepio citatima. Redakcija nije na svojim stranicama našla poternice o kojim je govorio. Sa žaljenjem smo ga izgubili kao kolumnistu, jer nam je stalo do toga da ostanemo list u kom se sučeljavaju zastupnici oprečnih načina mišljenja.
„Politika” se opet našla na udaru posle teksta Miroslave Derikonjić „Nasledstvo na tri dela”, objavljenog 25. marta. Reagovao je predsednik Demokratske stranke i predsednik Srbije Boris Tadić zahtevom da redakcija nadležnim organima oda svoje izvore, a posle i vajkanjem da „u javni život preko medija treba puštati samo ono što je proverljivo”, te da list sa državnim kapitalom treba da poštuje „elementarne norme”.
Poštujemo instituciju predsednika, ali novinarstvo je profesija, a profesionalne odluke novinari moraju da donose sami, bez mešanja vlasti, bez uplitanja političara, pa čak i bez intervencija vlasnika ili izdavača. To je ono što se smatra elementarnim u novinarstvu demokratskih zemalja. Izvori katkad moraju ostati poverljivi (u Americi je prošle godine pokrenuto pedesetak sudskih sporova u kojima novinari rizikuju zatvor, ali su rešeni da i po tu cenu zaštite anonimnost svojih izvora). „Politika” je u slučaju Nenada Bogdanovića spomenula sporni iznos vrednosti imovine od dvadesetak miliona evra iz dva razloga, oba zanatska. Prvi je da je objavila saopštenje Prvog opštinskog suda kojim su demantovani neki navodi iz tekstova prethodno objavljenih u tabloidima, pa je bilo potrebno čitaoce obavestiti šta je bilo sporno u tim tekstovima. Drugi je da je Miroslava Derikonjić imala informacije iz sudskih izvora kojim je verovala. Reč je o mladoj novinarki koja je u „Politici” od 2003. godine, koja uživa ugled i u redakciji i u pravosuđu čiji rad prati. Više puta je nagrađivana i pohvaljivana. Redakcija će odlučno braniti njeno pravo da je političari ne kleveću.
Treba reći da je „Politika” i od funkcionera Demokratske stranke u prošlosti dobijala, i objavljivala, teško proverljive informacije. Uslov je bio da ostanu anonimni. Uveravamo čitaoce da ni te izvore nismo, i nećemo, nikome odati. Ova se profesija delom zasniva i na međusobnom poverenju novinara i izvora.
U trenutku kada je ovaj poslednji spor izbio u javnost (predsednik republike dostavio je svoje pismo „Politici” istovremeno i novinskim agencijama, pre nego što je naš list imao priliku da o njemu obavesti svoje čitaoce), u Beču se održavao susret glavnih i odgovornik urednika i direktora brojnih izdanja VAC-ove medijske grupe. Prisustvovao je i Ejden Vajt, generalni sekretar Međunarodne federacije novinara, IFJ. Vajt je verovatno imao na umu i ovaj slučaj kada se posebno osvrnuo na teške profesionalne odluke koje novinari i urednici svakodnevno donose: „Vi zanatske i etičke odluke morate da donosite sami, ne možete primati direktive političara, lidera, vlasnika, pa čak ni izdavača. I morate imati sigurnost da Vas neće razapinjati na krst zbog profesionalne odluke koju ste doneli. Pa makar ona bila i pogrešna”.
„Politika” ne reaguje dobro na pritiske, ali zanimljivo je da pritisci sve češće dolaze pod firmom brige za profesionalne standarde. Kada je Miroslav Mišković zimus vršio pritisak na naše urednike i novinare, i on se žalio da smo „pristrasni” na njegovu štetu. U Srbiji, rekli bismo, ima previše stručnjaka za novinarstvo, a premalo istinskog respekta za slobodu štampe i samostalnost uređivačke politike.
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: 03/04/2008.]
.jpg)
