Izvor: Blic, 13.Feb.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političke prepreke za saradnju sa Tribunalom
s Haškim sudom za ratne zločine Političke prepreke za saradnju sa Tribunalom
Pobedom DOS na saveznim i republičkim izborima, automatski se, kao jedno od ključnih i svakodnevnih političkih i pravnih tema, nametnula saradnja nove vlasti sa Haškim tribunalom, pre svega u vezi sa optužnicom, izručenjem i suđenjem Slobodanu Miloševiću. Na načelnom nivou, vrhovi pobedničke koalicije su jedinstveni u stavu da Milošević mora biti podvrgnut odgovornosti, pre svega krivičnoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za mnogobrojna dela učinjena i u ratu i u miru, i prema građanima Srbije i SRJ i prema građanima bivših republika SFRJ. Razlike se, međutim, javljaju kod pitanja da li je ustavno dozvoljena ekstradicija državljanina SR Jugoslavije, jer od toga bitno zavisi gde treba da se sudi S. Miloševiću, tj. da li u Hagu ili u Beogradu, ili i u Hagu i u Beogradu.
O ustavnom osnovu za ekstradiciju vrlo su oštro suprotstavljeni stavovi, pre svega pravnih stručnjaka oko toga šta tačno znače, odnosno kako treba tumačiti odredbe Ustava Srbije i Ustava SRJ o ovom pitanju. A šta kažu ta dva ustava? Ustav Srbije (čl. 47.) predviđa da njen državljanin 'ne može biti lišen državljanstva, prognan ili ekstradiran'. Za razliku od njega, Ustav SRJ (čl. 17.) predviđa da 'jugoslovenski državljanin ne može biti lišen državljanstva, proteran iz zemlje, ni izručen drugoj državi'. Iz ove odredbe saveznog Ustava proizlaze dva osnovna zaključka. Prvi je da odredba Ustava SRJ ima primat nad odredbom Ustava Srbije, jer ustav republike mora biti saglasan sa Ustavom SRJ (čl. 115.). Drugi zaključak je da Ustav SRJ zabranjuje izručenje jugoslovenskog državljanina samo pojedinačnoj stranoj državi, a ne zabranjuje izručenje uopšte, tj. Međunarodnom sudu koji je osnovala OUN.
Sve doskora, do zvaničnog prijema SRJ u OUN, moglo se politički, pa i pravno, braniti stanovište da SRJ ne obavezuju odluke organizacije čiji nije član. Ali, posle prijema SRJ u OUN, prestale su da važe sve 'izvinjavajuće' pravne i političke okolnosti za bojkot Haškog tribunala. To ne isključuje pravo nadležnih državnih organa SRJ da zahtevaju odgovornost NATO za bombardovanje SRJ. Dakle, sa stanovišta međunarodnog i domaćeg prava, potpuna saradnja vlasti SRJ sa Haškim tribunalom pravno je nesporna, čak i obavezujuća. Sporna je samo politički.
Drugo je pitanje kako će ta saradnja biti ostvarena i rešen sukob nadležnosti Haškog tribunala i domaćeg sudstva. Tu, u osnovi, postoje dve mogućnosti. Prva je da se S. Miloševiću prvo sudi u SRJ za krivična dela za koja se dokaže da ih je počinio prema svom narodu odnosno prema građanima Srbije i SRJ, isključujući ratne zločine i genocid za koje ga tereti haška optužnica. Druga mogućnost je da za krivična dela za koja ga tereti tužilac Haškog tribunala S. Milošević odgovara pred tim tribunalom. U novije vreme, pominje se mogućnost i kompromisnog rešenja u ostvarivanje saradnje sa Haškim tribunalom, koje uključuje i eventualno suđenje u Beogradu na osnovu haške optužnice, od strane domaćeg suda i sl. To rešenje zahtevalo bi krupne promene Statuta i procesnih pravila Haškog tribunala, kao i suštinske promene krivičnog zakona SRJ. Naime, postojeći sistem krivične regulative na nivou SRJ ni izbliza ne omogućava adekvatnu odgovornost za ratne zločine i genocid. Radi se o tome da su, ukidanjem smrtne kazne (Ustav SRJ, čl. 21.) a zadržavanjem krivičnih dela ratnog zločina i genocida, domaći sudovi u mogućnosti da za ova dela izreknu najviše 20 godina zatvora, dok Statut Haškog tribunala za njih predviđa daleko duže vremenske kazne, uključujući i doživotnu robiju.
A što se tiče političke argumentacije da S. Miloševića ne treba izručiti Haškom tribunalu, jer bi time bila priznata kolektivna odgovornost srpskog naroda, da bi to njega učinilo mučenikom, možda i nacionalnim herojem, da bi njegovo izručenje izazvalo opasne političke tenzije u Srbiji - reč je o prilično neuverljivim političkim izgovorima. Naime, iste ili još veće političke tenzije moglo bi izazvati suđenje pred domaćim sudom.
U celom ovom političkom i pravnom zamešateljstvu, bitno je da se puna odgovornost S. Miloševića i drugih optuženih za teška krivična dela, mora što pre isterati na čistac, u jednoj legalnoj, na zakonu i činjenicama zasnovanoj sudskoj proceduri. Posle deset godina ratnih i drugih drama u režiji S. Miloševića, srpski narod i njegovo novo državno rukovodstvo moraju se suočiti s tim da je režim S. Miloševića počinio mnoge teške zločine. Zato će hipoteka kolektivne odgovornosti srpskog naroda postojati sve dok se odgovornost za počinjene zločine ne svede na pojedince, ne personalizuje, bez obzira koji će to sud utvrditi, odnosno presuditi. Bez takvog suočavanja, koje je nužno i neodložno, neće biti moguć iskorak našeg društva u budućnost, nisu mogući diskontinuitet i katarza koji su nam preko potrebni.
U tom svetlu, u najmanju ruku inadžijski i nepromišljeno zvuči izjava Zorana Žižića, da dok je on predsednik Savezne vlade, S. Milošević neće biti izručen Haškom tribunalu. Da nije reč o nedopustivoj zloupotrebi visoke funkcije u predizborne svrhe SNP-a u Crnoj Gori, ova izjava mogla bi se shvatiti kao najava njegove skore ostavke. U protivnom, SRJ bi bila izložena novim, vrlo opasnim političkim i ekonomskim pritiscima, u vidu uskraćivanja ekonomske pomoći, reprogramiranja državnih dugova, odobravanja kredita, zajmova i sl. Uostalom, ako je S. Milošević odlučujuće uticao da srpske krajine, Republika Srpska i, najzad, Kosovo, budu izgubljeni ili predati, zašto i on ne bi bio predat Međunarodnom sudu, čiju nadležnost je upravo on priznao i potpisao u Dejtonu, u svojstvu zvaničnog šefa državne delegacije SRJ i Republike Srpske. Tada, verovatno, nije ni pomišljao da se to jednoga dana može odnositi i na njega. Ali, i to je pravda.
