Izvor: Politika, 05.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političar iz projektnog biroa
Beograđanin Rade Obradović prvi put je u poslaničku klupu seo 2004. godine, kao kadar Demokratske stranke Srbije, i u tom sazivu bio je, kao što je i u ovom sadašnjem, potpredsednik Narodne skupštine Srbije. Ne predsedava često sednicama, zbog velikog angažovanja na drugim poslovima u parlamentu, ali predsedavanje mu, kako kažu poslanici, ide "od ruke" – ume da bude tolerantan, ali i da, bez velike drame i komentara, prekine sednicu ukoliko ona krene pogrešnim tokom. On sam smatra da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poslanici, bez obzira na to iz koje su stranke, treba i mogu sve da reše dijalogom, argumentima, a ne uvredama i da bi bolja komunikacija među svima pomogla da se mnogo brže rešavaju problemi u državi.
Obradović je rođen u junu 1966. godine u Zemunu, roditelji su mu sada penzioneri, a otac je pre toga radni vek proveo u fabrici, dok je majka bila potpuno posvećena njemu i dve godine mlađem bratu. Odrastao je u Zemunu u kući koju su njegovi roditelji sami sagradili. "To je bilo lepo, jer smo imali dvorište, gde nam je dolazilo društvo, bilo je dosta drveća i mogućnosti za igru."
Roditelji su, međutim, imali mali problem, jer je, priča Obradović, brat, pored našeg psa, stalno dovodio kući pse lutalice, kojih je u Zemunu bilo puno... Dok je odrastao činilo mu se da su roditelji strogi, sada zna da su se samo trudili "da budu pravedni i da nam usade neke principe koji su važni u životu". Učili su ih da svako ima neku obavezu, pa je njihova bila da na svakih desetak dana odlaze u biblioteku po knjige, kasnije je to "postalo zadovoljstvo, jer smo voleli da čitamo".
Dok je išao u osnovnu školu bio je član raznih školskih sekcija, mada je najviše voleo likovnu, pa je na jednom konkursu Narodnog muzeja osvojio prvu nagradu za svoju sliku, "koja je ostala u muzeju". Želeo je da ode na Likovnu akademiju, ali je, kako kaže, prevladao praktičan duh, odlučio se za građevinsko-tehničku školu. Priča da ga je projektovanje zainteresovalo rano, jer je "sa nama živeo ujak, koji se time bavio". Posle srednje škole upisao je Građevinski fakultet u Beogradu, gde je i diplomirao.
Rano je, kaže, počeo da zarađuje svoj novac – "brat i ja smo radili preko omladinske zadruge još početkom srednje škole, potom sam konkurisao i dobio stipendiju od 'Energoprojekta', a stipendirali su me i na fakultetu". Prvi posao, međutim, dobio je na fakultetu, želeo je da se bavi naukom, ali je, zbog odličnih uslova koje mu je ponudio "Energoprojekt" napustio fakultet. Nije se pokajao. Priča da je počeo da radi u timu vrhunskih inženjera, od kojih su neki kasnije otišli u velike svetske firme. "Tu sam stekao veliko iskustvo i imao priliku da radim velike projekte, a među prvima sanaciju brane u Bajinoj Bašti". Kasnije je iskustvo sticao u inostranstvu, u Rusiji, Grčkoj, Turskoj... Imao je priliku da radi u jednom gradu u Tatarskoj Republici, u Rusiji, kog nema na karti, gde nema ni hotela. "Tako smo ja i dvojica radnika mesec i po dana stanovali u bolnici, posle smo našli stan, ali su nas meštani upozorili da nikako noću ne otvaramo vrata, jer je bila izuzetno visoka stopa kriminala." Svugde gde je radio, trudio se da upozna ljude, njihovu kulturu, jezik...
Iz "projektnog biroa" u aktivnu politiku je ušao 2000. godine. U to vreme radio je u Turskoj, imao ponudu za posao u Brazilu i Nemačkoj, ali je odlučio da prihvati poziv i učestvuje u promenama u svojoj zemlji, "zato što sam želeo da živim u svojoj zemlji, nikad nisam planirao da zauvek odem u inostranstvo". Nije se ni zbog ove odluke pokajao, a što se projektovanja tiče "stalno, dok govorim, ili sedim, držim olovku i nešto 'skiciram'".
Svoju suprugu je upoznao dok je radio na fakultetu i ona mu je, kaže, oduvek velika podrška. Ona je biolog, takođe je radila, na fakultetu, ali je počela da prevodi sa engleskog i danas se bavi prevodilaštvom – prevodi zakone. Imaju sina Mihaila, koji ide u drugi razred osnovne škole, i kćerku Sofiju, kojoj je godinu i po dana. Mihailo, ponekad, ima primedbe na očevo odsustvo, ali "trudim se da nađem vremena za decu, pa nas dvojica malo igramo košarku i šah, koji je on naučio od majčinog oca, a ja sad uz njega obnavljam znanje". Nedostaje mu vreme i za čitanje, a voli, pre svega, da čita i skuplja istorijske knjige – "zato što se sve stvari kroz istoriju ponavljaju i uvek možete mnogo da naučite baveći se istorijom". Voli da ode u bioskop, jer se "filmovi prave za bioskop", povremeno u pozorište i s prijateljima u restoran... Zbog politike je ostao bez nekoliko prijatelja, i to ne razume, jer, "ja mislim da to što imamo različite stavove po nekim pitanjima nije razlog da se ne družimo, pa ni u porodici nemaju svi isto mišljenje, ali različiti su ljudi".
[objavljeno: ]
.jpg)
