Izvor: Politika, 20.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podaci tajni, istina javna
Da bi prikupili informacije istoričari i analitičari moraju mnogo da čitaju i razgovaraju pa je to gotovo detektivski posao
Na promociji knjige Baraka Obame „Sinovi moga oca”, Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta Demokratske stranke, rekao je da je Amerika želela da Jugoslavija opstane. „Džejms Bejker, američki državni sekretar, ponudio je tada pomoć MMF-a. Prvi uslov bio je da se osnuje savezni parlament koji će biti višestranački >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i predstavljati jedan zajednički politički autoritet.” Ali, Milošević i Tuđman to nisu podržali, kao što ni Slovenci nisu prihvatili usvajanje budžeta po prihodima.
Ovo izgleda kao nov podatak iz vremena raspada Jugoslavije. Ako jeste, da li su naši istoričari i analitičari znali za njega, a ako nisu menja li to njihov stav o raspadu Jugoslavije?. Na čemu zasnivaju stavove istoričari i analitičari koji tumače našu stvarnost?
Predrag J. Marković, istoričar, kaže da on i njegove kolege prikupljaju dokaze na sto načina i da postoji sto metodologija. On nema problema sa sakupljanjem informacija jer se bavi kulturnom i društvenom istorijom. „Tu nema tajni.”
Koliko se sud istoričara promeni kada se otvore arhive u kojima su dokumenti držani u tajnosti? „Istorija je jedna ogromna slagalica iz koje treba naučiti čitati. Pošto je japanska armija 1941. godine poručila letnje uniforme, konstatovano je da neće napasti SSSR, a Zorge je zaključio da se Moskva može braniti iz Sibira”, priča Marković i podseća da se nisu promenila saznanja o Drugom svetskom ratu kada je u Americi skinuta zabrana s dosijea Federalnog istražnog biroa. „Ljudi veruju da postoji jedan papir koji sve rešava kao Davinčijev kod, a potrebno je više izvora, više papira–dokumenata da se neki događaj rasvetli”, kaže Marković.
I Čedomir Antić, istoričar, misli da je vrlo teško donositi sud dok se ne dođe do više izvora i da to važi i za tumačenje raspada Jugoslavije. Za taj period on kaže: „Mi imamo podatke iz haških dokumenata i medija. Druge podatke nemamo” i podseća da Česi i Slovaci nisu bili za raspad zemlje, ali to se ipak dogodilo.To upućuje na činjenicu da se raspad Jugoslavije ili Čehoslovačke ne može proučavati samo na osnovu podataka iz te dve zemlje, nego je neophodno uključiti i izvore iz brojnih drugih država, institucija i službi.
Antićevo je uverenje da u istoriji ima i slučajnosti i kao dokaz navodi teoriju da je Kornilov puč u Rusiji nastao zbog nesporazuma. Da je bilo telefona i da su Kornilov i Kerenski razgovarali možda boljševici ne bi došli na vlast. Ali, kako sada dokazati ovo uverenje?
Ovaj istoričar kaže da o pitanjima koja nisu istraživana treba mnogo čitati, razgovarati s ljudima i to je veliki naučni i gotovo detektivski posao. A šta misli o tajnim podacima koji postanu javni. „Kod nas je otvoreni 480 dosijea političkih protivnika 2001. godine. Išao sam da vidim svoj i nisam izašao ljut. Dosije je pravljen na osnovu analitičkog policijskog rada i slušanja telefona a zasnovan je na neuspelom pokušaju vlasti da fabrikuje terorizam i špijunažu. U dokumentima DB-a mogu se naći najbolji izvori. Kao što u ’Profesionalcu’ Dušana Kovačevića kaže sin Luke Labana koji je završio književnost, svom ocu koji prati disidente: ’Mogli biste da napravite odeljenje za zaštitu srpske književnosti jer ste toliko napisali o njima’.”
Đorđe Vukadinović, litički analitičar, kaže da su priče kakva je Mićunovićeva nekada i legenda. On kaže da se do informacija teško dolazi a posao analitičara poredi s poslom ozbiljnog novinara, s razlikom što su analitičari skloni uopštavanju. „Postoji fond znanja koji se skuplja tokom života. Za analitičare ne postoji škola, ali oni su obično završili društvene fakultete i na tim temeljnim znanjima u teorijske šeme stavljaju konkretne podatke. Analitičari koriste medije, Internet i insajderske informacije do kojih dolaze u razgovorima s političarima, drugim analitičarima, novinarima i diplomatama. Analitičara čine teorija, izvori i razgovori. Ja radim tim redosledom a neke kolege rade obrnutim.”
Vukadinović kaže da je izabrao taj redosled jer političarima nekada ne odgovara da nešto kažu a nekada nešto poturaju. „Razgovori deluju najatraktivnije, ali su i najproblematičniji jer vas neko može obmanjivati jer obmanjuje i sebe, a nekada to radi i svesno. Za neku dnevnu informaciju srednjeg ili nižeg značenja oslonio sam se na informaciju iz prve ruke i bilo je pogrešno. Nekada je bolje oslanjati se na pamet i iskustvo. Ipak, neke kuloarske priče ne treba ignorisati. O raskolu u SRS-u, ili „klizanju” SPS-a ka DS-u, pričalo se dugo i te priče su se pokazale tačnim.”
Koliko onda treba verovati analitičarima, pitanje je na koje Vukadinović odgovara da analitičare ponekad tretiraju kao polubogove koji mogu sve da predvide, a nekad ih kritikuju i ne podnose. „I jedno i drugo je preterano. Analitičar ima dobrih i loših, zavisnih i nezavisnih, pametnih i glupih.”
Ivana Anojčić
[objavljeno: 21/12/2008]
