Izvor: Politika, 01.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Početak „prijateljske kohabitacije”
Prvi put od petooktobarskih promena predsednik Srbije je jača politička ličnost od premijera, a oba mesta pripadaju istoj partiji
Kandidovanjem Mirka Cvetkovića za predsednika vlade, prvi put od demokratskih promena, 5. oktobra 2000. godine, Srbija će imati predsednika države koji je jača politička ličnost od premijera. Takođe, prvi put su ove dve funkcije pripale istoj stranci.
Ovakav postizborni rasplet, koji Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nauka, naziva „prijateljskom kohabitacijom”, prema mišljenju političkih analitičara, omogućiće da vlast u koju je ušlo mnogo partija funkcioniše mnogo lakše nego da su premijer i predsednik iz različitih stranaka.
„Srbija je zemlja polupredsedničkog sistema, sa relativno ograničenim, ali ipak značajnim funkcijama predsednika. Samim tim što je neposredno biran, Boris Tadić nema isključivo protokolarne dužnosti. Izborom Cvetkovića smanjiće se neki rivalitet koji postoji između predsednika i premijera, između dve glave vlasti”, smatra Stojiljković.
On podseća da je u prethodnim godinama nakon petooktobarskih promena premijer imao dominantnu poziciju, odnosno bio praktično najjača politička ličnost. Najpre je to bio Zoran Đinđić, a zatim i Vojislav Koštunica. To je, kako kaže, praktično bio sistem bez predsednika i tek dolaskom Tadića „Srbija je dobila nekog predsednika”.
„Ovo je prvi put situacija u kojoj imate ’normalnog’ premijera, koji nije ključni politički lider, koji je stručnjak za ekonomiju i finansije i praktično je neka vrsta pogodnosti da imate relativno jakog predsednika koji je iz te stranke”, kaže Stojiljković i dodaje da bi zemlja bila u nevoljama kada bi, recimo, predsednik bio radikal, premijer iz DS-a i pri tome kabinet bio sastavljen od ministara iz više partija.
Martin Bruzis, stručnjak za Balkan iz minhenskog Centra za primenjena politička istraživanja, kao zanimljivu smatra, kako je on vidi, tendenciju približavanja Srbije predsedničkom sistemu vlasti, ističući da bi to moglo bude „uspešno strateško rešenje za probleme sa kojima se suočavaju kreatori politike u Srbiji”. „S jedne strane, moraju da vode efikasnu vladu i organizuju tehničke pripreme za ulazak u Evropsku uniju. Zbog toga bi i Cvetković, kao iskusan i kompetentan stručnjak i tehnokrata sposoban da organizuje tehničku stranu približavanja Srbije EU, mogao da se pokaže kao izvrstan izbor”, kazao je Bruzis Bi-Bi-Siju, a prenosi Tanjug.
Prema mišljenju ovog analitičara, Boris Tadić bi istovremeno, kao predsednik, „imao veći manevarski prostor za rešavanje krupnih strateških pitanja i problema visoke politike u Srbiji – šta činiti sa Kosovom, kako se odnositi prema Haškom sudu i slično”.
Stojiljković i dr Miodrag Radojević, iz Instituta za političke studije, smatraju, međutim, da Cvetkoviću donekle može biti mana činjenica da se radi o čoveku koji nema političkog iskustva što je inače bitno za obavljanje premijerske funkcije. „Ipak, neke njegove ljudske osobine i rad su ga kandidovali za to mesto”, kaže Radojević i dodaje da je premijerska funkcija dobra odskočna daska za dalji profesionalni uspon.
On ističe da je za stabilnost političkog sistema dobro kada su premijer i presednik iz jedne partije, jer se time predupređuje mogućnost ustavnih blokada. Međutim, kako ističe, tu stabilnost ipak može da naruši vrlo komplikovana struktura vlade sa velikim brojem ministarstava i partija koje su dobile resore.
Radojević napominje, da stabilna izvršna vlast ne znači da će ona biti i demokratska.
„Videćemo kako će ova vlast funkcionisati. Mana ovakvih situacija može biti u tome što čak i kada vlada ili predsednik vuku neke pogrešne poteze druga strana može to aminovati ako pripadaju istoj političkoj opciji. S druge strane, treba imati u vidu i to da ovu vladu ipak čini veći broj partnera”, kaže Radojević.
Martin Bruzis smatra da je upravo zbog toga što je vlada vrlo heterogena i što je čine različiti politički tabori i struje „više nego moguće” da dođe do konflikta između različitih ministarstava nadležnih za manje resore.
„Stabilnost i opstanak ovakve vlade uveliko će zavisiti od uloge koju će imati premijer i predsednik kao ključni centri moći unutar vlade Srbije”, procenjuje Bruzis.
J. Cerovina
[objavljeno: 02/07/2008]
