Izvor: S media, 10.Mar.2010, 20:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesma jača od tužbi i politike
U vreme kada su zvanična Hrvatska i Srbija zahladnile odnose do tačke da su jedna protiv druge podnele tužbu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, hrvatski i srpski, uglavnom pop i folk pevači, sa velikim uspehom nastupaju i pune sale po Beogradu i Zagrebu.
- Mnogo vam hvala! Tek smo počeli - bile su reči kojima je Miroslav Ilić zahvaljivao vernim obožavateljima na dvosatnom spektaklu održanom preksinoć u areni Zagreb.
Poznati pevač napunio je zagrebačku >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << halu i na svom dvosatnom nastupu digao publiku na noge, kako piše hrvatska štampa. Ilić je doveo i ovogodišnje pobednike trubačkog festivala u Guči, te frulaša Boru Dugića. Publika je, pišu hrvatski mediji, oduševljeno pevala svaku Ilićevu pesmu. Sa druge strane, iste večeri u Beogradu nastupio je hrvatski pevač Goran Karan, koji je takođe napunio Sava centar i pevao zajedno sa ushićenom publikom.
- Na zapadnom Balkanu elite - kulturne, političke i finansijske, vode politiku razdvajanja i podsticanja različitosti - kaže za Danas Milena Dragićević-Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti. „Sa druge strane, životne navike stanovništva, ukusi, vrednosti - veoma su slične, čak i u zemljama sa kojima dugo vremena nismo imali direktnog kontakta, a posebno na prostoru ex-yu. Zvuk dalmatinske pesme u Srbiji ili šumadijskog melosa u Hrvatskoj, može da probudi neke zatamnjene emocije i sećanja - sećanja na „bolji život“, ili na drugačiju radost. Emocije koje oba ova melosa sobom nose su pozitivne i kada su pesme tužne - tekstovi su pevljivi, pamtljivi, asocijativni, lako se vezuju za sopstveni život. Dakle, s jedne strane nostalgija za prošlošću (a prošlost je naša mladost, pa smo prema njoj uvek sentimentalni), a sa druge želja da doživimo i nešto drugo, različito, nešto što će nam omogućiti osećanje radosti - vodi publiku upravo na ove koncerte... „objašnjava profesorka Šešić.
Ona kaže da ako se govori o kulturnim modelima - onda su to tzv. standardni građanski kulturni modeli - srednja klasa koja živi urednim životom, ne vidi sebe ni kao nacionalistu ni kao kosmopolitu, već traži zadovoljstva u svakodnevici koja joj izmiče na poslu, a i u kući, jer slobodnog vremena više gotovo da nema.
- Dakle, ovi koncerti daju nam osećanje instant sreće (jednom od takvih koncerata sam prisustvovala - „hommage“ koncertu Indeksima u Sava centru - i to je bio koncert srećnih ljudi) - a koncertni menadžeri i Srbije i Hrvatske bolje osećaju potrebe javnosti od naših političara koji pokušavaju da zaustave vreme istim (starim) pričama i istim odnosima. Autocenzura sada više postoji u politici no u kulturi. Političari mere reči i ne podržavaju javno ono što podržavaju privatno. Doduše, iako nema autocenzure, što je dobro, nama u kulturnom menadžmentu treba više odgovornosti i etičkog ponašanja - da se ne dozvole manipulacije sa antisemitskom literaturom na primer, ili fetišiziranje poznatih nacionalista - pevača, i sl. - mislim na likove poput Tompsona, ali i Bore Čorbe, čiji su spotovi sa Malim Knindžom primer ne samo neukusa već pre svega propagande. Dakle, ne autocenzura, već visoki stepen odgovornosti kod programiranja i izbora sadržaja... A ova dva koncerta predstavljaju primer „povratka u normalnost“ i stoga možda ne bi trebalo tome poklanjati toliku pažnju - pa to je nešto što bi trebalo da je uobičajeno - deo svakodnevne kulturne ponude. Valjda su prošla vremena kada smo išli da gledamo šta god dođe iz bivših nam republika - samo da bismo „podržali“, pozdravili dolazak, pokazali da nismo nacionalisti... Sada je već vreme da ne samo gostovanja već kolaborativni projekti postanu deo stalne kulturne prakse, ali pretpostavljam i da će doći vreme kada će „balkanske korporacije“ želeti da podržavaju transkulturne regionalne projekte. Ova dva koncerta samo pokazuju kolika je potreba ljudi da se i emotivno, a i na svaki drugi način, prevaziđu lokalne granice - ističe profesorka Šešić.
Muzičari iz Hrvatske i Srbije odavno su probili barijeru izazavanu ratovima devedesetih. Međutim, i pored uspešnih koncerata, bilo je i incidenata - tako je na primer 2005. u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu prebijen Darko Rundek, bivši frontmen grupe „Haustor“. Posle nastupa na beogradskom „Bir festu“ u Donjem gradu na Kalemegdanu, oko pet sati ujutru, petorica mladića, starih oko dvadeset godina, najpre su verbalno provocirali Rundeka uzvicima „ustašo, ustašo“, a zatim su ga fizički napali i pri tom mu napravili hematom na oku i slomili prst desne šake. Rundeka je tada posetio i izvinio mu se zbog nemilog događaja i predsednik Boris Tadić.
Koncert Lepe Brene u Zagrebačkoj areni podelio je prošle godine hrvatsku javnost. Obožavaoci su razgrabili ulaznice, ali su ratni veterani burno protestovali. Slično je bilo i kada je Bajaga za Novu godinu svirao u Rijeci. U Hrvatskoj opet, mnogi pevači i dalje ne žele da gostuju u Srbiji, poput Olivera Dragojevića i Miše Kovača, dok se u Srbiji od poznatijih na tu temu negativno izjasnio samo Bora Đorđević, koji je u međuvremenu ipak gostovao u Sloveniji, iako je ranije govorio da to neće nikad učiniti. Đorđe Balašević, koji je među prvima počeo da svira i peva u doskora zaraćenim državama, izazvao je revolt nacionalističkih krugova u Srbiji kada je na koncertu u Hrvatskoj, u Domaševcu, javno rekao: „Ja govorim jednu iskvarenu verziju hrvatskog, takozvani srpski“.
Koncert Miroslava Ilića u Zagrebačkoj areni, međutim, nije bio prvi njegov nastup u Hrvatskoj. On je u januaru ove godine pevao za predstavnike srpskih nacionalnih stranaka u jednom restoranu u Zagrebu na dočeku Pravoslavne nove godine. On je i ranije gostovao u nekim klubovima, što često čine i srpske folk zvezde pevajući po hrvatskim folkotekama u kojima se pušta uglavnom „srpski grandovski melos“.
B. C.-D. P.
