Izvor: Politika, 05.Jul.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partijska knjižica postaje glavni hobi
Zašto, prema poslednjem istraživanju Cesida, stranke imaju dvostruko više članova nego sindikati
Dve trećine građana Srbije, prema poslednjem istraživanju Cesida, ne veruje političkim partijama. Time kao da je potvrđeno već uvreženo loše mišljenje o političarima. Ali kako to da se isti ti građani radije učlanjuju u stranke nego u sindikate? Poslednje Cesidovo opipavanje pulsa javnosti pokazuje da od svih aktivističkih organizacija stranke imaju ubedljivo najviše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << članova.
Umesto da nezadovoljstvo načinom na koji im partije kroje sudbinu ispolje angažovanjem u sindikatima i nevladinim organizacijama ili osnivanjem novih društvenih pokreta, kao u Španiji i Grčkoj, građani radije ostaju verni strankama, kojima istovremeno – ne veruju. Kao razlog zašto hoće partijsku knjižicu, 65 odsto ispitanika navodi lični interes.
Ostvarenje interesa preko partije, ako je za utehu, nije svojstveno samo nama, tvrdi sociolog Vladimir Vuletić, koji smatra da stranačka knjižica omogućava da se, pre svega, dopre do uticajnih ljudi.
– I u najrazvijenijim zemljama pojedinci nastoje da dođu do posla ili ostvarenja interesa preko stranaka, koje je još Maks Veber definisao kao, pre svega, interesne grupe u tom smislu. Ali, u Srbiji, kao i u drugim društvima visoke nezaposlenosti, postoje izražen nepotizam i druge vrste privilegovanog zapošljavanja, osim stranačkog. Zato je važnije imati rođaka ili prijatelja na položaju, nego učlaniti se u stranku – ističe Vuletić.
Ni stav da su „svi političari isti” nije srpski patent. Nepoverenje u stranke sve je izraženije u regionu, ali i u razvijenim evropskim zemljama, kaže Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, organizacije koja je sprovela pomenuto istraživanje.
– Ali, dok u Evropi građani nastoje da taj problem reše osnivanjem novih društvenih pokreta, u Srbiji građani ne samo da se učlanjuju u stranke, već redovno i glasaju za njih, iako polovina ispitanika smatra da Srbija ide u lošem pravcu a istovremeno opada poverenje građana i u vladu i parlament. S druge strane, u gotovo svakoj drugoj instituciji koju smo merili došlo je do pada aktivizma. Svaki četvrti građanin bio je 2007. član nekog sportskog ili hobističkog udruženja, a hobisti su danas na nivou statističke greške – navodi Klačar.
Na toj tabeli, drugoplasirani po brojnosti članstva su sindikati, s upola manje pripadnika u odnosu na stranke. To se može objasniti malom ponudom poslova, koja, prema rečima Vladimira Vuletića, predstavlja veći problem od stranačke privilegovanosti u potrazi za radnim mestom. Ali, i oni koji su zaposleni, radije se opredeljuju za partijsku nego za sindikalnu borbu. Razlog za to nije samo slabo razvijena tradicija sindikalnih pokreta u Srbiji, već i otuđenost radničkih vođa od onih čija bi prava trebalo da zastupaju, kao i politički uticaji, smatra Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije. Petomesečni štrajk prosvetara, u kojem je i ona zdušno učestvovala, ipak je privukao pažnju najšire javnosti.
„Naš protest bio je apolitičan, a sve vreme bili smo i ’na izvoru’, u komunikaciji s kolegama. Mnoge sindikalne vođe sede u kancelarijama i nemaju dodir s članstvom i radnicima. I ja bih se verovatno odrodila od toga da sam na njihovom mestu”, ističe profesorka koja je u toku štrajka prosvetara stavljala na muke resornog ministra Srđana Verbića.
Sindikalna borba koja bi oslabila uticaj partija, smatra ona, ne mora da bude uzaludna.
„Da bi se apatija suzbila, svako mora da nađe nadu i volju, da bude hrabar u iskazivanju nezadovoljstva. Mi smo štrajkom hteli i da primerom pokažemo učenicima da i oni treba, kad odrastu, da imaju svoj stav i mišljenje i tako ih spremimo na borbenost koja im je potrebna u čitavom životu”, objašnjava Jasna Janković.
Takva borbenost, sudeći po rečima Bojana Klačara, nedostaje i odraslima širom regiona, jer u celoj jugoistočnoj Evropi postoji apatija u pogledu uspešnosti ličnog aktivizma. Zbog toga mnogi idu linijom manjeg otpora, priključivanjem strankama koje će, dok se javnost ne ohrabri i ne osvesti, i dalje imati mnogo „karijerista” među članstvom. Da li od toga i same partije mogu da budu na šteti? Vladimir Vuletić smatra da, u takvom slučaju, problem za unutrašnju stabilnost stranke nastaje kad se masovno članstvo „jagmi za ograničen broj poslova”, zbog čega se stvaraju klanovi i frakcije.
