Izvor: Kurir, 05.Jun.2010, 08:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POLUTAJNI AGENT 110267
Specijalna jedinica unapred otpisanih saradnika Kurira odabrana je da proverava službena lica tokom vršenja dužnosti i upozorava javnost na slabosti u njihovom držanju i radu. Da, i ja sam pripadnik te jedinice. Poslat sam na rizičan granični prelaz s Crnom Gorom, Brodarevo.
Sleva - Šarić, zdesna - Kalić, sleva - tona belog, zdesna - tona žutog, a na sredini policija. Naša i crnogorska (a između njih vlasnica Ginisovog rekorda u širini ničije teritorije između dve države, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << s dva hotela, parkinzima, poljskim veceima i rekom Lim, pored koje možete, tokom 20-minutne vožnje između dve zemlje, da zadževrate jedan, a onda u nju i da bacite sve zbog čega bi putovanje eventualno moglo da vam presedne).
Što se ulaska u Crnu Goru tiče, nije bilo nikakvih problema, ako ne računamo državni reket, nazvan „ekološka taksa“. Kad je reč o povratku u Srbiju, međutim, stvari više nisu bile tako ružičaste. Pripadnici naše policije, pritisnuti ličnom kartom ovog dela Evrope, na neprestanom su oprezu zbog nevaljalaca koji, nekad čak i uz pomoć aviona, kamiona i brodova, skrnave časna imena i reputaciju ljudi iz ovih krajeva doturajući trulom Zapadu kontrolisane supstance, na koje će nekontrolisano trošiti svoj smrdljivi zapadni novac.
Čim me je ugledalo, službeno lice je osetilo da nešto nije u redu. Svaka čast službenom licu na profesionalnoj intuiciji. Jednim pogledom obuhvatilo je mene, moje vozilo i krševite gudure iza. Uzelo mi je ličnu kartu i otišlo u kućicu u planini. Posle kraćeg boravka u kućici, službeno lice se vratilo i naredilo mi da parkiram kola, „tu, sa desne strane“.
„Izvršićemo pretres vozila“, reklo je, a ja sam smesta počeo da primenjujem taktiku „glumiti čoveka kome je preko glave da ga murija drka zbog pola džointa koji su mu pronašli pre pet godina i tako direktno uticati na raspoloženje službenog lica, a samim tim možda izazvati smanjenje njegove efikasnosti“, što je, da ponovimo, i bio cilj ove misije.
„Pripazi na rečnik, ja se tako ni kod kuće ne izražavam“, upozorilo me je službeno lice i ja sam mu se izvinio zbog obraćanja nebiranim rečima. Međutim, nastavio sam da mu se obraćam biranim rečima. Podigao sam gepek, a lice je odlučnim pogledom proverilo da nije na šrafovima u gepeku, i to onoj grupi gore levo, intervenisano, u smislu odvrtanja i ponovnog zavrtanja istih u cilju skrivanja nedozvoljenih supstanci u tajnim pregradama. Budući da sam mu se i nadalje obraćao u maniru ugnjetenog čoveka, službenom licu je opala koncentracija, te je ostatak pretresa izvršilo s polovičnim zalaganjem.
Gledalo je u suvozačevu kasetu, ali nije pažljivije osmotrilo prostor u kome držim sličice fudbalera i upaljač sumnjive namene. Gledalo je u kesu sa đubretom, ali nije proveravalo sadržaj zgužvanih papirnih kesa u kojima je stajala gibanica. Pogledalo je ovlaš kesu s prljavim vešom, a prilikom pregleda torbe potpuno je previdelo postojanje rajsferšlusa koji se prostire celom njenom dužinom. Što se tiče fizičkog kontakta, službeno lice je propustilo da me pita šta imam u džepovima, a o pretresu patika, gaća i malog džepa na farmerkama i da ne govorim.
Naravno, i da je pretres bio u potpunosti detaljan, ništa ne bi bilo pronađeno, ne jer umem da štekujem, nego zato što sam, što i priliči kolumnisti uglednog i tiražnog lista, čist kao suza. Na kraju smo se službeno lice i ja rastali zamalo pa srdačno.
A sve to vreme, iza naših leđa prolazili su kamioni, avioni i brodovi.
