Izvor: Politika, 10.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Omladinski akcijaš i autonomaš
UPOZNAJ SVOG POSLANIKA
Poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine Radovan Radovanović prvi put je seo u skupštinsku klupu u ovom sazivu Narodne skupštine Srbije, a jedan je od najaktivnijih poslanika po učešću, kako u raspravi o zakonima, tako i u radu odbora i radnih grupa, pre svega one koja je pripremala novi skupštinski poslovnik. Međutim, kako nikad ne govori ni povišenim glasom niti koristi "teške reči", nekako ostaje u senci. On za to optužuje svoj "laloški mentalitet". Ipak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa svojim kolegama uporno dostavlja parlamentu zakonske predloge jer "čovek mora da se bori za ono što mu je važno i da od toga nikad ne odustaje".
Radovanović je rođen u novembru 1960. godine u jednom selu na Vlašiću, opština Travnik. "Ali, prohodao sam u Bačkoj Topoli, gde su moji roditelji došli 1961. godine s kesom u ruci u potrazi za boljim životom." Tu je rođen njegov mlađi brat i ceo život mu je vezan za Bačku Topolu. Priča da je njegov otac našao posao na jednom poljoprivrednom dobru. "Tu smo i živeli, otac je radio mnogo, muzao krave, majka je bila domaćica, a u nastojanju da meni i bratu obezbede bolji život okopali su i obrali mnogo vojvođanskih kukuruza." Roditelji su uspeli da kupe kuću 1965. godine, a "osnovni postulat moga oca, tako je i nas učio, bio je – i kad na ulici nađeš nešto tuđe, ne uzimaj ga".
Silno je voleo matematiku, a danas od te ljubavi ima samo to da mu se ljudi "dive na brzom računanju", pošto je bio prva generacija koja je učila po "Šuvarovom usmerenom sistemu" pa je završio pravno-birotehničku školu. Počeo je da studira poslovno pravo u Subotici, a završio Višu ekonomsku u Novom Sadu: "Krivac što se nisam do kraja 'obračunao' sa poslovnim pravom je politika".
Ušao je u političke vode čim je napunio 18 godina, preko omladinskih organizacija i Saveza komunista. Kaže da ga je privukao tadašnji sistem u kojem je "neko, kao moj pokojni otac, mogao da ustaje u četiri sata ujutro, da muze krave i da stekne sve". Ja sam, kaže, od onih koji su 4. maja 1980. plakali, kad je umro Tito, ko je bezbroj puta bio u Kući cveća. Ma, išao sam, zajedno sa Kikinđanima, peške od Kikinde do Kuće cveća. Priča se da je taj sistem imao mnogo mana, ali "bilo je i dobrih strana – tada su u mom komšiluku svo vozili 'stojadina', pa kad neko kupi 'ladu', odmah svi pitaju – odakle mu novci, sumnjivo je to (smeh)".
Iza sebe ima 15 radnih akcija, bio je u svim bivšim republikama SFRJ. Prvi posao i prvi novac zaradio je kao omladinski funkcioner u Bačkoj Topoli, "plata mi je bila 720.000 tadašnjih dinara, moj otac je imao duplo veću, a moja plata je bila mnogo dobra". Umeo je i mogao, s drugovima, da sedne u voz i ode u Trst samo da bi nabavio neku ploču, ili s bratom da dođe u Beograd i da kupe, "ne po dve, nego 50 ploča odjednom".
Bio je u pokrajinskom odboru omladine, učestvovao s vojvođanskom delegacijom u radu omladine Jugoslavije i pamti kako su ih Tahir Hasanović i Zoran Anđelković pozvali u republički omladinski odbor da se dogovore o zajedničkom nastupu na saveznom skupu koji je održavan u Zagrebu. Nisu se dogovorili. Ali, kaže, po povratku u Novi Sad, prvi put je "uživo video četnike na parkingu ispred Pokrajinskog komiteta SK". To je bilo baš uoči "jogurt revolucije" – "video sam šta se sprema i otišao kući i nikad sebi nisam oprostio što sam, kao 'pravi Laloš', taj jogurt popio". Partijski drugovi su mu, kao autonomašu, sudili, onda "sam okačio političke kopačke o klin i rekao nikad više".
Međutim, skinuo ih je kad mu je supruga rekla kako je u Opštini Bačka Topola osnovan anketni odbor i da ga vodi onaj "ko je meni sudio kao autonomašu, a sad sudi ljudima što nisu autonomaši". To je bilo 2000. godine, a zahvalan je Nenadu Čanku što je osnovao Ligu: "To je bila idealna opcija za mene".
Pre ovog povratka, bavio se samo biznisom, imao je firmu, s 50 zaposlenih, sada je ona manja i "prava je porodična firma, brat i ja radimo zajedno".
Svoju suprugu Snežanu "zna od kada znam za sebe, ali ljubav se rodila na radnoj akciji i sada je već 25 godina kako smo zajedno, ne znam čime sam zaslužio takvu sreću, ali eto, imao sam sreće". Snežana je, kaže, novinar, a imaju sina i dve kćeri, "kojima smeta moje odsustvo, mada se trudim da to nadoknadim".
U mladosti se aktivno bavio košarkom, igrao u klubu iz Bačke Topole, a posle je bio sudija. Sada pomaže ženskom košarkaškom klubu "Topolčanka" i to mu je veoma važno, "sport je jako važan, naučite da se borite za mesto u timu, da se radujete pobedi, ali i da gubite". Voli starine i ponešto skuplja, "ima gramofone iz 19. veka, nešto nameštaja i posuđa iz tog perioda" i silno želi da kupi neki salaš.
"To je poseban svet, tu važe vaša pravila, trebalo bi da bude negde gde nema puta i gde će vas naći samo oni kojima je do vas stalo i do kojih je vama stalo."
[objavljeno: ]
