Izvor: Politika, 25.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbio Harvard zbog Beograda
VIŠE OD SPORTA
Porodica Milana St. Protića (50) vodi poreklo sa Kosova, iz sela Dečana. Do selidbe u Srbiju došlo je u 18. veku. Prezime Protić dobili su po rođaku Stojanu Milićeviću koji je u vreme Miloša Obrenovića postao prota, pa su svi sledbenici dobili prezime po ovoj crkvenoj tituli. Milanov pradeda Stojan bio je novinar i predsednik vlade, deda Milan, pariski doktor prava i direktor Narodne banke, a otac Stojan, pravnik po obrazovanju, a sportski novinar po opredeljenju.
Milan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << St. Protić je u Beogradu diplomirao prava, a u Americi, u Santa Barbari, stekao je titulu doktora istorijskih nauka. Ali, to "dr" ne stavlja ispred imena zato što je to, kako kaže, samo stručna stvar. Milan izdržava sebe i porodicu radeći više poslova: profesor je na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, a u Balkanološkom institutu Akademije nauka je već 25 godina. Uz sve ovo, kao profesor po pozivu, odlazi na najpoznatije univerzitete sveta, Iz dva braka ima tri kćerke: Vukicu (25), Jelenu (13) i Katarinu (5).
U kom okruženju ste odrasli?
Bio sam dete razvedenih roditelja. Ipak, imao sam sreću da sam rastao u krugu veoma obrazovanih ljudi: oca, dede, bake i, na drugoj strani, majke i očuha. I svi su imali ogromno znanje i veliko strpljenje da se posvete meni. Pored redovne škole dobio sam i od njih vrhunsko obrazovanje.
Čega se posebno sećate?
Bio sam nestašno dete. U petom razredu osnovne škole napravio sam neku glupost. Otac me je kaznio tako što sam francusku knjigu "Crna strela", od oko 200 strana, morao, u toku zimskog raspusta, da prevedem na srpski... A sećam se i mog rada u zgradi "Politike", kad sam dolazio kod oca koji je bio urednik sportske rubrike "Politike Ekspres". Liftovi još nisu radili, a ja sam neprestano kružio od 11. do prvog sprata i nazad. Nosio sam rukopise na slaganje... Tako sam zarađivao odlaske na fudbalske utakmice...
Koliko idu zajedno škola i sport?
Nisam bio veliki sportista, ali sam bio i ostao veliki navijač Zvezde. Čak sam jedno vreme verovao da kad Zvezdi ide dobro u fudbalu i meni ide dobro u životu... I to je trajalo do tog našeg najvećeg uspeha 1991. godine u Bariju... Naš fudbal više nije ono što je bio... Otac me je upoznao sa nekadašnjim velikim zvezdama: Mitićem, Šekularcem, Džajićem... A moj ljubimac u igri, a i prijatelj van fudbala je Vladimir Petrović Pižon...
Šta očekujete od Crvene zvezde?
U svakom slučaju mnogo bolje igre, a predlažem im promenu imena izbacivanjem reči "crvena". Tako će se otkloniti ovo ideološko određenje, a sačuvaće se osnovno ime kluba - Zvezda...
Ko Vas je pozvao u politiku?
Učinio je to, verovali ili ne, Vojislav Koštunica. Moja prva, tada formirana stranka, bila je DSS. Bio sam jedan od autora njenog političkog programa. Ali, nije mi se dopalo kako se stranka držala posle događaja u Saveznoj skupštini kad su prebijeni Vuk i Danica Drašković, pa sam izašao iz DSS-a.... Posle toga dugo godina nisam bio ni u jednoj stranci, sve do 1998. godine, mada sam bio dosta aktivan politički.
Kako aktivan?
Bio sam, uslovno rečeno, političar po pozivu. U toku građanskih protesta, posle izborne krađe, na poziv Zorana Đinđića, govorio sam po celoj Srbiji, a zvao me je i Vuk Drašković... Učestvovao sam u tim demonstracijama od prvog do poslednjeg dana. Zatim sam se opet povukao u mirniji život. Ali, posle izvesnog vremena dobijem novi poziv.
Od koga?
Vesna Pešić mi je kazala: "Da li vi hoćete ozbiljno da se bavite politikom, ili malo hoćete, pa malo nećete"... I pozvala me, kao pojedinca, u Savez za promene iz koga je izrastao DOS.
Kako ste doživeli 5. oktobar?
Bio sam u Novoj Srbiji, sa Veljom Ilićem. I 5. oktobar sam dočekao i kao jedan od članova Predsedništva DOS-a... A o tome kako sam to kasnije doživeo napisao sam knjigu: "Izneverena revolucija". Taj događaj je imao potencijal da bude prava demokratska revolucija, ali, nažalost, nije to bio. Ipak, to što sam tu ogromnu energiju podelio sa svim onim ljudima i danas čini 5. oktobar najkrupnijim događajem u mom životu.
Kako ste izabrani za prvog čoveka Beograda?
Te noći 5. oktobra 2000. godine odluka je bila da moramo legalizovati to što smo uradili i da je potrebno da se izabere bar jedan predstavnik nove vlasti. I pred ponoć je sazvana sednica skupštine grada na kojoj sam ja izabran za predsednika. Na tom položaju sam bio nekoliko meseci. Nisam želeo da budem dekor drugima. Predsednik grada je tada bio protokolarna ličnost... Sve događaje sam prihvatao isuviše emotivno i zato nisam ni bio dovoljno dobar političar.
A kakav ste bili diplomata?
Bio sam prvi demokratski predsednik Beograda i prvi demokratski ambasador u Americi. Kad sam u januaru 2001. predavao akreditivna pisma novom predsedniku Amerike Džordžu Bušu mlađem, koji je Teksašanin, direktan i neposredan. Pitao me je: "Šta je vaš cilj". Rekao sam mu da ću učiniću sve da ga dovedem u Beograd. A on je kazao: "Ako uspete, doći ću". I taj razgovor se, na njegovu želju, produžio za dvadesetak minuta... Kod nas se pričalo da sam išao kod Buša u kaubojskom šeširu i ostale gluposti... Što, naravno, nije tačno. Bio sam samo potpuno opušten, siguran da ne mogu da pogrešim ni u čemu i kad srećem veoma moćne i uticajne ljude.
Zašto je Buš trebalo da dođe u Srbiju?
Pored svega što bi predsednik Amerike u Beogradu rekao i učinio po protokolu, želeo sam da izgovori samo jednu rečenicu: "Žao mi je što ste bombardovani". To možda zvuči romantično, ali nije to baš tako. Bilo bi to blagotvorno za sve naše interese. Ubeđen sam u to i danas.
Šta Vam je zamereno u Beogradu?
To što sam u ambasadi organizovao prijem za patrijarha Pavla. Uoči najave tog događaja dobio sam telegram iz Ministarstva inostranih poslova da je u Jugoslaviji odvojena crkva od države i da patrijarh ne može da dođe u ambasadu, na šta sam se oglušio. Zatim sam dobio drugi telegram sa porukom da patrijarh može da dođe, ali da ne održi službu. I na to sam se oglušio. I patrijarh je održao službu pre diplomatskog prijema. To je pravilo i u drugim ambasadama... Ali, formalni razlog za moju smenu je upravo to.
A koji je bio pravi razlog Vaše smene?
Imam svoju teoriju. Suština moje smene je činjenica da sam samostalno pokušao da postignem dogovor sa Amerikancima koji je podrazumevao tri odnosa: punu saradnju sa Haškim tribunalom, davanje ključeva od Kosova i Metohije u ruke Srbima koji su rođeni na Kosovu i Metohiji, i, treće, jednu dugoročnu finansijsku podršku Jugoslaviji. Taj predlog naišao je na razumevanje u Vašingtonu, ali ne i u Beogradu. A Milošević je isporučen Hagu bez ikakvog aranžmana!
Ko Vam je uručio otkaz?
Odluku o mojoj smeni, vrlo arogantno, saopštio mi je, u Vašingtonu, u jednom hotelu, u toku doručka, Goran Svilanović, tada ministar inostranih poslova. Taj njegov osoran ton kod mene je izazvao takvu reakciju da sam imao nameru da ga ošamarim. Ali, sva sreća da sam se uzdržao, pa nisam napravio taj skandal. Bilo bi mi veoma žao da sam to učinio.
Šta ste tada mogli da učinite za sebe?
Dobio sam ponudu iz Bostona, sa Harvarda, da odmah dođem i budem profesor istorije na njihovom univerzitetu. Ipak, tada to nisam želeo da učinim. Bio sam baš i neraspoložen zbog stava Beograda, a bilo mi je i neprimerno da tada ostanem u Americi. Ali, posle toga sam u više puta bio i biću profesor po pozivu i na Harvardu i na Santa Barbari, u Americi, pa na Kembridžu u Engleskoj...
Kako opisujete istaknute vođe u "Izneverenoj revoluciji"?
Nije to lako učiniti u nekoliko rečenica, ali pokušaću: Slobodan Milošević je bio ubeđeni komunista koji nije razumeo promene u Evropi krajem osamdesetih. Vuk Drašković je najtalentovaniji od svih, i kao pisac i kao govornik. Ali, politički je ostao nedorečen i nedovoljno temeljan. Zoran Đinđić je bio najmoderniji, najbrži, svetski obrazovan, ali i čovek koji je umeo da bude brzoplet. Ogromna mana mu je bila što nije razumeo anglosaksonski svet. Vojislav Koštunica je čovek pun predubeđenja kome taj stav ne dozvoljava da misli potpuno slobodno, a istovremeno je čovek kome se vlast, od ove četvorice, najviše dopada. A mogao bi da bunde mnogo uspešniji da nije potpao pod ova dva iskušenja.
Da li ste zadovoljni?
Veoma sam zadovoljan svojim životom. Molim se samo Bogu da ne bude nekih užasno neprijatnih iznenađenja. A što se mene lično tiče ja sam prevazišao svoja očekivanja i to odavno. Sve što bih voleo to je da napišem još neku knjigu. I voleo bih da Srbija, jednog dana, krene putem koji sam sanjao.
Koliko je vlast iskušenje?
Iskreno rečeno veliko. Vlast je najopasnija od svih poroka. Vlast obuzima ljude preko noći. Za svaki drugi porok potrebno je vreme. Ja sam se od toga branio i sva sreća da sam kratko bio na vlasti tako da me to iskušenje nije uhvatilo...
[objavljeno: ]
