Izvor: Politika, 01.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Zenice do Sheveningena
Čekajući skoro četiri godine na početak procesa, Šešelj je uz Momčila Krajišnika, jedinstven slučaj u pravnoj praksi Tribunala, ali i ostalih nacionalnih sudova
Vojislav Šešelj je zahvaljujući svom političkom delovanju od svojih tridesetih godina počeo da skuplja zatvorski staž: od Sarajeva, preko Zenice i Beograda do Shveningena.
Preokret u životu najmlađeg doktora nauka u bivšoj Jugoslaviji (doktorirao sa 24 godine tezom u kojoj se bavio političkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << suštinom fašizma i militarizma) i docenta Univerziteta u Sarajevu dogodio se kada je ranih osamdesetih započeo svoju političku karijeru suprotstavivši se bosanskoj komunističkoj vrhuški. Počelo je tako što je dvojicu svojih kolega sa Univerziteta u Sarajevu, Hasana Sušića i Atifa Purivatru, optužio za islamski nacionalizam zbog nastupa na skupu u Madridu održanom povodom Gadafijeve "zelene knjige". Sukob je dostigao kulminaciju kada je jednog bosanskog komunističkog funkcionera optužio da je plagijator, a predgovor za njegov magistarski rad napisao je tadašnji član Predsedništva CK SKJ Hamdija Pozderac. Tada se na Šešelja složno obrušila celokupna bosanska politička elita, posle čega je docent Fakulteta političkih nauka krenuo u dugu političko-disidentsku borbu: Prvo je pisao opširne žalbe na partijske kazne, smatrajući ih "malim izopačenostima prakse u socijalističkom poretku". Radikalizujući svoj politički rad, posle nekoliko godina završio je u zatvoru.
U aprilu 1984. godine u Beogradu pohapšena je grupa intelektualaca koja se osam godina okupljala po stanovima i održavala tribine takozvanog Slobodnog univerziteta na kojima su vođene debate o pogubnosti komunističkog režima i načinima da se on sruši. Među 28 uhapšenih intelektualca 20. aprila bili su Milan Nikolić, Milovan Đilas, Vojislav Šešelj i drugi. Neki od njih kažnjeni su zatvorskim kaznama zbog neprijateljske propagande.
Sarajevski dani
Šešelj je stradao tek po povratku u Sarajevo, kada je po nalogu prvog čoveka bosanskohercegovačke policije Duška Zgonjanina uhapšen i izveden pred sud.
Osuđen je 9. jula 1984. godine, zbog delovanja s "anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija" čime je počinio, kako u izreci presude stoji, "krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja". Optužba je bila zasnovana na neobjavljenom rukopisu koji je policija pronašla u njegovom stanu, u kome se bavio traženjem odgovora na pitanje: "Šta da se radi". Dobio je osam godina zatvora – što je u ono vreme bila neobično oštra presuda.
Zahvaljujući podršci jugoslovenskih disidenata i pritisku svetske javnosti, Vrhovni sud BiH smanjio mu je kaznu na četiri godine, a Savezni sud na godinu i deset meseci. Posle 22 meseca u ozloglašenom zatvoru u Zenici, od kojih je šest proveo u samici, pušten je na slobodu i ubrzo se preselio u Beograd.
Tada je prvi put štrajkovao glađu 48 dana, odbijajući hranu i lekove. Kada je zbog gladovanja oslabio, zatvorske vlasti su mu, protivno njegovoj volji, u vodu stavljali vitamine, dok na kraju na silu nisu počeli da ga hrane i potom mu priključili infuziju. Posledica štrajka glađu je bila trajno oštećenje bubrega.
U vreme kada su braća Pozderac svoju političku karijeru privodila kraju 1988. godine umešanošću u izdavanje velikih iznosa menica bez pokrića preko "Agrokomerca" iz Velike Kladuše, Šešelj je Hamdiji Pozdercu uputio javno pismo u kome mu je savetovao da ako dopadne zatvora i odluči se na štrajk glađu "obavezno pije što više tečnosti, kako bi sačuvao bubrege", kao i da iz predostrožnosti pokuša da dobije gornji krevet u ćeliji.
Padinska skela
Svoje novo zatvorsko poglavlje započeo je u Beogradu osuđujućom presudom od 2. oktobra 1990. godine, zbog toga što je na Trgu Republike u Beogradu upisivao dobrovoljce za odlazak u Knin, kao i zbog potpisivanja peticije da se Kuća cveća iseli iz Beograda.
U Padinskoj skeli Šešelj je proveo 15 dana, a već 23. oktobra iste godine uhapšen je i osuđen prekršajno na 45 dana zatvora zbog prodaje knjiga o četničkom pokretu i propagandnog materijala u Knez Mihailovoj ulici. Pušten je nešto ranije, 15. novembra i tom prilikom odbio je da potpiše rešenje o uslovnom puštanju na slobodu.
U zatvoru je četvrti put boravio dva meseca, od 29. septembra 1994. godine, kada je posle sednice Veća građana na sastanku poslaničkih grupa vređao i pljunuo predsednika Veća Radomana Božovića, koji na sednici nije hteo da u dnevni red uvrsti raspravu o blokadi na Drini, spoljnoj politici i deviznom zakonu koju su tražili radikali.
Trećeg juna 1995. godine uhapšen je u Gnjilanu, pošto je uprkos zabrani vlasti, hteo da održi miting Srpske radikalne stranke. Kada je obavestio građane da je miting zabranjen (tada je pala Republika Srpska Krajina), došlo je do sukoba sa policijom. Šešelj i Tomislav Nikolić osuđeni su na po dva meseca zatvora.
Hag
Od 24. februara 2004. godine, kada je dobrovoljno otišao u Hag, Šešelj je proveo 44 meseca čekajući početak suđenja. Haška optužnica ga tereti za učešće u zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio trajno i nasilno uklanjanje hrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog stanovništva sa oko trećine teritorije Hrvatske, velikog dela Bosne i Hercegovine i delova Vojvodine, a optužen je i za više od 500 ubistava, koje su počinili dobrovoljci SRS, odnosno, kako je navedeno "šešeljevci" i "četnici".
Čekajući skoro četiri godine na početak procesa, Šešelj je uz Momčila Krajišnika, jedinstven slučaj u pravnoj praksi Tribunala, ali i ostalih nacionalnih sudova. Zbog ovakve situacije Tribunal su kritikovali i mnogi pravni eksperti. Povod za štrajk glađu bili su njegovi zahtevi da sud ukine ograničavajuće mere za posete njegove supruge, da se formalno registruju njegovi pravni savetnici, dobije dokumenta na papiru i na srpskom jeziku, da bude ukinuta odluka o postavljanju branioca u pripravnosti, kao i da se u celosti promeni sastav pretresnog veća na čelu sa Alfonskom Orijem. U toku štrajka glađu, Šešelju je počelo suđenje u odsustvu.
Biljana Mitrinović - Ljiljana Milisavljević
--------------------------------------------------------------------------
Gladovanjem do cilja
Posledice protesta štrajkom glađu iskusile su vlasti u Nemačkoj i u Velikoj Britaniji sedamdesetih godina prošlog veka. Uhapšeni pripadnici militantne separatističke organizacije IRA u severnoj Irskoj, kao i pripadnici terorističke organizacije radikalne levice u Nemačkoj, Frakcije crvene armije RAF, stupali su u štrajkove glađu do smrti. Bobi Sends, oficir IRA preživeo je punih 66 dana, a prema mišljenju britanskih sociologa postigao je veći efekt, nego serijom atentata ili diverzija.
"Simpatije javnosti su na strani slabijeg, koji očajnički poteže za poslednjim raspoloživim argumentom – preti samoubistvom glađu, ne bi li ukazao na situaciju koja je, po njegovom mišljenju, nepravda", svojevremeno je zabeležio austrijski paradni politolog i analitičar Anton Pelinka. Posebno se osvrnuo na sudbinu Hogera Majnsa, teroriste nemačke ekstremne levice, koji je 1974. godine, posle 57-dnevnog štrajka, preminuo u nemačkom zatvoru. Naknadnom istragom ustanovljeno je da je prinudna ishrana bila jedan od uzroka smrti, ili je, u najmanju ruku, doprinela fatalnom ishodu. To je bio ne samo glavni argument za pomenutu međunarodnu asocijaciju lekara da izglasa odredbu Tokijskog sporazuma o zabrani prinudne ishrane. Tragedija Holgera Majnsa porazno je uticala na imidž tadašnje zapadne Nemačke kao demokratske države – uprkos činjenici da je žrtva bio terorista, odgovoran za atentate i smrt desetina ljudi...
Štrajk glađu je od davnina smatran delotvornijim od svih drugih vidova političkog protesta. Svrstavan je, a i danas se svrstava, u red javnih demonstracija, koje imaju za cilj da upozore mase na nepravdu, mobilišu otpor javnosti na širokoj platformi.
U red prominentnih štrajkača glađu iz političkih razloga ubrajaju se Gandi, Mandela, Martin Luter King, a na našim prostorima ostao je zapamćen štrajk glađu Josipa Broza Tita u Petrovaradinskoj tvrđavi. Lista štrajkača, naravno, daleko je obimnija.
Istoričari koji se bave izučavanjem formi političkih protesta svrstali su slučajeve štrajkova glađu po epohama i povodima, u više kategorija: u starije kategorije (devetnaesti vek i ranije), u opštu kategoriju otpora (okupatorima, apsolutističkoj vlasti itd.), u kategoriju podsticanja nemira, u kategoriju demonstracionog karaktera, u kategoriju disidentskog otpora, u kategoriju otpora nacionalsocijalizmu, itd. Izvan svih kategorija ostala je grupa onih štrajkača glađu koji se opiru prinudnoj deportaciji – pre svega takozvanih gastarbajtera. U Austriji, u Nemačkoj i Švajcarskoj, strani radnici koji u pritvoru iščekuju deportaciju neretko pribegavaju štrajku glađu. S obzirom na to što lekarske organizacije tri pomenute zemlje striktno poštuju Tokijski sporazum, štrajkači posle određenog vremena bivaju pušteni na slobodu, izbegavajući, tako, deportaciju.
Miloš Kazimirović
--------------------------------------------------------------------------
Domaća i haška pravila
Najava haškog portparola Refika Hodžića da će Tribunal "intervenisati" ukoliko štrajk glađu Vojislava Šešelja bude predstavljao "opasnost po njegovo zdravlje i život" izazvala je nedoumice u pogledu saglasnosti takve "intervencije" Tribunala sa medicinskom etikom i međunarodnim pravom. Nasilno hranjenje štrajkača glađu ne uživa podršku lekarskih asocijacija, a neka tela Ujedinjenih nacija, poput Komisije o ljudskim pravima, smatraju ga suprotnim međunarodnom pravu. S druge strane, u zatvoru u Gvantanamu na snazi je pravilo Ministarstva odbrane SAD da zatvorenike treba "nasilno hraniti" onda kada štrajk glađu "počne da predstavlja opasnost po njegovo zdravlje ili život".
U celoj ovoj priči interesantan je položaj Kraljevske holandske zdravstvene asocijacije koji je veoma relevantan u odnosu na Šešeljev slučaj. Ovo udruženje smatra da "štrajkači glađu treba da imaju 'lekara od poverenja' koji će ih lečiti i u potpunosti informisati o zdravstvenim posledicama štrajka glađu, ali koji će u isto vreme poštovati njihove želje da ih ne leči u slučaju da postanu nemoćni ili padnu u komu. Da bi se izbegla svaka nedoumica, holandska pravila zahtevaju da štrajkači glađu potpišu 'izjavu o nelečenju' koja usmerava način vođenja brige o njima i isključuje veštačko ili nasilno hranjenje. Ova pismena izjava ne sme da bude objavljena ukoliko i pre nego što zatvorenik pacijent faktički ne postane nemoćan".
Iz ovoga bi moglo da se zaključi da holandski lekari koji se staraju o Šešelju neće intervenisati da spreče njegovu smrt sve dok on sam to ne bude želeo (pre nego što postane nemoćan), odnosno dok njegova želja bude da umre umesto da dobije lekarski tretman koji bi mogao da mu spasi život. Svaka druga mogućnost lekarske intervencije izgleda da bi se kosila sa holandskom lekarskom etikom i, možda, međunarodnim pravom.
S. St.
[objavljeno: 01.12.2006.]
