Izvor: S media, 25.Nov.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nuklearka „Belene” neisplativa za Srbiju
Megavat-sat struje iz te nuklearke danas bi koštao 60 evra na bugarsko-srpskoj granici, plus troškovi transporta, a na slobodnom tržištu može da se kupi za 45 evra. – Ako bi u narednih 15 godina kupovala struju iz NE „Belene”, prema očekivanoj prosečnoj ceni na tržištu, Srbija bi potrošila oko 131 milion evra više nego da kupuje struju na slobodnom tržištu
Srbija je zainteresovana za izgradnju bugarske nuklearne elektrane „Belene”, izjavio je >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << srpski premijer Mirko Cvetković. Srbija će se uključiti u izgradnju nuklearne elektrane „Belene”, saopštio je ministar energetike Petar Škundrić koji je i pojasnio da je naš interes da u bugarskoj nuklearki imamo 10 odsto vlasništva. Istovremeno, iz susedne Hrvatske tamošnja premijerka Jadranka Kosor glatko je odbila predlog iz Sofije.
Već duže vreme poznata je činjenica da region jugoistočne Evrope nema dovoljno električne energije i da bi narednih godina mogao da se suoči s ozbiljnim nestašicama struje. Srbija je među prvim „kandidatima” za tako mračan scenario, mada se već mesecima nagoveštava početak gradnje dve termoelektrane, u Obrenovcu i Kolubari. Kako vreme prolazi, tako se i početak gradnje tih elektrana izmešta u neizvesnu budućnost, što ozbiljno dovodi u pitanje sposobnost srpske vlade da započne tako važan projekat.
U takvim okolnostima ministar Škundrić predlaže da se Srbija uključi kao partner u gradnju bugarske nuklearke. Za sada se tim povodom ne oglašavaju ni vlada, ni stručni krugovi. Osim načelne pozitivne ideje da region treba zajednički da brine o budućnosti snabdevanja električnom energijom i da Srbija u tome treba da učestvuje, nema nijednog drugog stručnog i finansijskog argumenta koji bi potvrdio ambicije ministra Škundrića.
Da bi se upustila u ovakvu investicionu avanturu Srbija bi najpre morala da napravi preciznu analizu i računicu isplativosti ulaganja, a vlada bi morala da bar obavesti javnost o detaljima u vezi sa dosadašnjom izgradnjom ove nuklearke.
Koliko je poznato, projektovanje novih blokova NE „Belene” započeto je još osamdesetih godina prošlog veka, a stopirano početkom devedesetih, zbog uočenih nedostataka inicijalno planirane sovjetske „VVER” tehnologije. U januaru 2008. ruski proizvođač nuklearnih reaktora „Atomstrojeksport” (ASE) potpisao je ugovor sa Bugarskim energetskim holdingom (BEH) o izgradnji dva „VVER-1000” bloka od po 1.000 MW za ukupnu cenu od 3,9 milijardi evra. Ovaj ugovor, međutim, nije bio obavezujući već je predstavljao takozvani „first period contract”, ili vrstu okvirnog sporazuma. Bugarska je na ovaj projekat već potrošila više od jedne milijarde evra (od čega 300 miliona evra na ASE) bez ikakvih vidljivih rezultata. Na primer, skupocena „primary circuit” tehnologija koju je od Rusije kupila osamdesetih prodata je nazad Rusima nekoliko godina kasnije, za deo originalne cene.
Projekat izgradnje NE „Belene” ponovo je aktuelizovan u vreme prethodne bugarske vlade (predvođena socijalistima). Zamisao tadašnje vlade bio je da BEH zadrži 51 odsto vlasničkog udela, dok je 49 odsto vlasništva preuzeo nemački koncern RWE. Ali, dolaskom na vlast vlade premijera Bojka Borisova projekat je stopiran i vlada se izjasnila da ne želi da koristi državne pare za finansiranje projekta, te da BEH ne sme imati više od 20 odsto vlasništva u projektu. Takva odluka vlade navela je nemački koncern RWE da se povuče iz projekta izgradnje nuklearne elektrane „Belene”.
Ruski premijer Vladimir Putin je 13. novembra u Sofiji svom domaćinu bugarskom premijeru Bojku Borisovu predočio novu cenu za koju bi Rusi izgradili nuklearku „Belene” – 6,3 milijarde evra. Dva dana kasnije bugarski ministar za ekonomiju i energetiku Trajčo Trajkov izjavio je za moskovski „Tajms” da se Bugarska i Rusija ne slažu oko cene izgradnje NE „Belene” i da ukupna cena „nikako ne bi smela da prevaziđe pet milijardi evra“.
Zbog nesuglasica sa ruskim partnerima, vlada Bojka Borisova poslednju godinu i po dana dala se u intenzivnu potragu za novim partnerima sa Zapada. Ministar Trajkov je „Belene” nudio SAD, Italiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji, ali je svuda odbijen zbog nepovoljnih ekonomskih okolnosti, mnogobrojnih nepoznanica, neizvesnosti i visokog rizika. Zato se Bugarska u poslednje vreme (gotovo nevoljno) okrenula Makedoniji, Srbiji i delimično Hrvatskoj kao sekundarnom rešenju. Hrvatska premijerka Jadranka Kosor odmah se zahvalili i odbila ponudu.
Na pitanje da li Srbija treba da uđe u izgradnju bugarske nuklearke, jedan od osnivača kompanije EFT i dobar poznavalac tržišta električne energije u Evropi i regionu dr Svetislav Bulatović kaže:
– Ulazak Srbije u izgradnju NE „Belene” bio bi neracionalan potez, suprotan ekonomskim interesima njenih građana. Za novac koji bi uložila u izgradnju ove nuklearke Srbija bi brže i sa neuporedivo manje rizika mogla da proizvede energiju po nižoj ceni, da angažuje domaću industriju i da u zemlji otvori nova radna mesta. Nejasno je po kom osnovu se uopšte razmatra i zastupa učešće Srbije u projektu čija cena još nije poznata, to jest na osnovu kojih podataka će nadležno ministarstvo odlučiti da li je investicija u ovaj objekat opravdana. Zapravo, procedura razmatranja tehničke dokumentacije i dizajna NE „Belene” nije ni završena. Na sastanku premijera Bugarske i Rusije dogovoreno je da će analiza dizajna nuklearke, na osnovu kojeg bi se precizno mogla definisati cena, biti završena do kraja ove godine. To je, međutim, bila optimistična procena, što je nekoliko dana kasnije potvrdio i Nikolaj Vlahov, generalni sekretar bugarske Nuklearne regulatorne agencije, koji je u izjavi za medije potvrdio da ova procedura neće biti gotova pre sredine 2011.
Šta bi mogla da pokaže analiza ekonomske opravdanosti uključivanja Srbije u izgradnju elektrane „Belene”?
Na osnovu raspoloživih podataka, nejasno je zašto se naše ministarstvo energetike pozitivno izjašnjava o učešću Srbije u tom projektu. Čak i ako bi se ignorisale gorepomenute nepoznanice i mnogobrojni očigledni rizici koje ovaj projekat nosi, letimična analiza do sada objavljenih podataka ukazuje da je ovaj projekat za Srbiju neisplativ. Uzmimo, na primer, pomenuti okvirni ugovor između BEH i ASE iz januara 2008. Po tom dogovoru cena projekta postavljena je na, sada očigledno nerealnih, 3,9 milijardi evra. Evaluaciju te ponude uradila je konsultantska kuća „Parsons E&C Bulgaria” i njena studija pokazala je da bi sa ugovornom cenom iz januara 2008. struja iz NE „Belene” koštala 37 evra/MWh na pragu elektrane. Na pomenutu cenu energije potrebno je dodati još 12 evra/MWh, koliko košta izvozna taksa iz Bugarske, i još trošak prenosnog (CBC) kapaciteta iz Bugarske u Srbiju. Cena ovog troška zavisi od tržišnih kretanja i može dostići 10 evra/MWh.
A ako bi se uzela kao parametar cena vrednosti projekta od 6,3 milijarde evra, koju je nedavno tražio ruski premijer, koristeći metodologiju „Parsonsa”, dolazi se do cene energije iz NE „Belene” na bugarskoj-srpskoj granici od oko 60 evra/MWh. Ponavljam, na ovo treba dodati pomenuti trošak CBC kapaciteta za ulazak energije u Srbiju.
A pošto je danas struja na tržištu u regionu?
Poređenja radi, na otvorenom tržištu u regionu električna energija može da se sada kupi za oko 45 evra/MWh. Analize renomiranih institucija, kao što su „Poyri” ili nemačko ministarstvo energetike, pokazuju da bi u narednih 15 godina, prosečna cena na tržištu struje na veliko bila oko 55 evra/MWh.
Šta to konkretno znači za Srbiju ako uđe u finansiranje izgradnje NE „Belene”?
To znači da ako bi za ovih 15 godina Srbija kupovala struju iz NE „Belene”, prema očekivanoj prosečnoj ceni na tržištu, potrošila bi oko 131 milion evra više nego da kupuje struju na slobodnom tržištu.
A koliko bi Srbija, ako se odluči da uđe u taj projekat, morala da uloži kapitala?
Po ceni koju traže Rusi da bi izgradili „Belene”, Srbija bi za 10 odsto vlasništva, a to je 200 MW, ili samo jedna petina instalisane snage HE „Đerdap”, za koje je izrazila interesovanje, morala unapred da isplati oko 190 miliona evra koje još nema i da se komercijalno zaduži za još 441 milion evra, što ukupno iznosi 630 miliona evra. S tim parama bi se moglo napraviti najmanje 375 MW jedne termoelektrane ili 300 MW nove hidroelektrane. Bilo bi mnogo racionalnije da se taj novac, vreme i energija usmere ka rešavanju problema koji onemogućavaju nove investicije u našu energetiku. Na primer, na uklanjanje dugo godina gomilanih problema koji su u potpunosti zakočili najavljivane investicije u nove termoelektrane u Kolubari i Obrenovcu.
To, naravno, ne znači da Srbija, odnosno njena energetska kompanija EPS ne treba da ulaže i u inostranstvu?
Ako već EPS ili država Srbija imaju novca da ulažu u energetske projekte, ne samo u Srbiji već i izvan granica, onda treba da se vode isključivo ekonomskim kriterijumima. EPS treba da ulaže u one projekte koji će mu pružiti najveći povratak na uloženi novac u najkraćem roku. Ti projekti u ovom trenutku nisu nužno u Srbiji. Ima potencijala u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Rumuniji, pa i Makedoniji koje bi trebalo pažljivo razmotriti. Ukoliko neka zemlja nudi pripremljenije projekte, odgovarajući zakonski okvir, pravnu i političku sigurnost i mogućnost plasmana proizvedene energije po tržišnim cenama, ne postoji nijedan razlog da EPS ne učestvuje u takvim investicijama. Uspeh na tom planu zahteva detaljnu pravnu, finansijsku i ekološku analizu projekata koji se razvijaju u susedstvu, a ne čekanje da nam se sami projekti nude.
Miša Brkić
.jpg)
