Izvor: Politika, 14.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikoliću se žuri, Tadić premišlja, Dinkić ćuti
U ovom trenutku izbori jedino odgovaraju naprednjacima i demokratama, a o njima odlučuje DS
„Želite na izbore. Nama odgovaraju. A vama? Ako vam odgovaraju, srušite vladu.”
Ovako je Demokratska stranka, ugaoni kamen vladajuće koalicije, smirivala apetite svojih partnera u vlasti i rešavala „krize” u Vladi Srbije.
Bilo je i trenutaka kada je „baza” demokrata glasno zahtevala od rukovodstva stranke da više ne trpi ucene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i raspiše nove parlamentarne izbore. Zagledan u optimističke podatke iz istraživanja javnog mnjenja, i vrh DS je preračunavao šta mu se više isplati.
Visoka popularnost ne samo stranke već i Borisa Tadića i Vuka Jeremića prvi je razlog koji demokrate nagoni na razmišljanje o prevremenim izborima. Može li ta popularnost da bude veća? Može, jer trenutno oko 30 odsto birača ne zna za koga bi glasalo, a većina njih je sklonija demokratama nego nekoj drugoj stranci, tvrde istraživači javnog mnjenja. Pošto su demokrate u dosadašnjim izborima uspevale da kampanjom podignu svoju popularnost – to ubedljivo prvo mesto na rang-listi partija u istraživanjima javnog mnjenja jeste prvi razlog da odmah požele nove izbore.
Drugi razlog jeste izbegavanje zahteva koalicionih partnera koji izgledaju kao ucene. Problem nije pre svega u zloj volji lidera stranaka koje čine koaliciju nego u činjenici da su se njihova predizborna obećanja razlikovala i da svako pokušava da ne bude optužen da je pogazio datu reč. Mlađan Dinkić je lako mogao da izračuna da njegovo obećanje o hiljadu evra akcija za građane koji nisu učestvovali u privatizaciji predviđena cena prodaje Naftne industrije Srbije pretvara u predizbornu laž. Ni Jovanu Krkobabiću nije bila čaša meda odluka da kaže penzionerima da neće dobiti ono što im je garantovao.
Naravno, drugi deo koalicionih nesuglasica koren ima isključivo u sujetama i nezajažljivosti partijskih lidera čemu je najbolje svedočanstvo bitka za ministarstva, podela javnih preduzeća...
Sa više mandata u skupštini posle novih izbora, DS bi smanjio ucenjivački kapacitet budućih koalicionih partnera.
Ako bi mu novi koalicioni partner bili naprednjaci, DS bi imao i treću korist od novih izbora. U novembarskom intervjuu „Politici” Boris Tadić, predsednik DS, nije zatvorio vrata koaliciji sa Tomislavom Nikolićem. Ta koalicija bi „podavila” mnoge male stranke, svela bi broj stranaka u Srbiji na četiri-pet i – što je najvažnije – dovela bi do nove klime na političkoj sceni. Na njoj bi se više govorilo o razlozima za jednu ili drugu političku opciju i ne bi bilo krvavih noseva, priča o švaleracijama, vređanja i mržnji. Posle pomirenja demokrata i socijalista, saradnja demokrata sa narodnjacima, „frakcijom” radikala, donela bi novo smirenje političkih napetosti u Srbiji pretvarajući dojučerašnje najljuće neprijatelje u protivnike koji poštuju jedan drugog.
Iz novog odnosa snaga u Skupštini Srbije proistekao bi i njen bolji rad. Parlament bi prestao da bude ruglo, učvrstio bi se kao važna institucija sistema podele vlasti. Mogućnost blokade lako bi mogla da bude odstranjena, i zakoni bi bili brže donošeni, što je četvrta korist koju bi DS mogao da ima od prevremenih izbora.
Uz nju ide i peta, ubrzano kretanje ka Evropi, što je za mnoge birače bilo ključno predizborno obećanje demokrata.
Za prevremene izbore demokrate imaju još najmanje dva razloga čija je suština da se njima preduprede mogući loši događaji: produbljavanje ekonomske krize koja se nužno pretvara u krizu društva i mogući povratak Vojislava Šešelja u Srbiju. Dakle, bolje je učvrstiti vlast pre nego što kriza pokaže svoje najružnije lice i pre nego što se šef radikala vrati u zemlju sa pričom da je pobedio omrznuti Haški tribunal.
Mogu se još nabrajati moguće koristi demokrata iz prevremenih izbora, ali je izvesno da su neki od razloga „za” istovremeno i razlozi „protiv”.
Kriza je prvi takav. Zar u vreme kada pada industrijska proizvodnja, kada ljudi gube posao, kada raste inflacija... da se ide na izbore i troše ogromne pare samo nekoliko meseci pošto su završeni prethodni izbori.
DS bi se jako namučio da pronađe novu temu za novu izbornu kampanju. S jedne strane strah od radikala je potrošena priča, s druge troma, neodlučna i neefikasna vlast demokrata ne kreće se dovoljnom brzinom ka Evropi, a i EU nije gostoprimljiva koliko su birači očekivali. Zato bi opoziciji bilo olakšano da pokuša da kao osnovne teme nametne priču o izdaji Kosova i krivici vladajuće koalicije za svetsku krizu.
Izbor koalicionih partnera je novi problem za DS. Gotovo je nezamislivo da bi predizbornu koaliciju mogli da prave sa socijalistima, naprednjacima ili LDP. Naprednjaci moraju sami da se pojave na izborima da bi konačno dobili pečat na svoj status, a koalicija Tadića i Nikolića morala bi pre republičkog nivoa da bude proverena, na primer, u beogradskim opštinama Zemun i Voždovac.
LDP, SPS i SNS nisu pravi problem predizborne matematike DS, nego je to G17, njegov najnestašniji koalicioni partner. Paradoksalno, snaga Dinkića je u njegovoj „slabosti”. Pre izbora je G17 uvek ispod cenzusa, ali uvek uspeva da ga preskoči fascinantnom kampanjom koju su Italijani odavno nazvali „makaroni kampanja”. Problem nije ako Dinkić preskoči cenzus, nego ako stane na 4,99 odsto glasova. Zbog straha da se to ne dogodi i ti glasovi propadnu, Tadić je – uverenje je političke javnosti – „častio” Dinkića velikim brojem mandata.
Ako se ne nađe u predizbornoj koaliciji, G17 može da predstavlja najveći problem demokratama u kampanji, koji se sećaju kako je Dinkić lansirao afere „Bodrum”, „Kolesar”, „Janjušević” i koji sumnjaju da dinkićevci podstiču medijsku priču o parama u Republičkoj izbornoj komisiji i presudnom uticaju mitropolita Amfilohija na Statut Vojvodine, kao što je Dinkić bio uveren da mu je neko iz DS proizveo aferu „Krišto”.
Četvrti problem demokrata sa novim izborima može da bude razočaranost mnogih birača sporošću putovanja u Evropu. Takvima retorika Vuka Jeremića izgleda kao potpuno odbacivanje želje da Srbija ikada bude u EU. To će reći da bi u novoj izbornoj kampanji marketinški tim DS morao da pronađe neki novi spoj između stavova „Evropa je prioritet” i „Između Evrope i Kosova, biramo Kosovo”.
Ako je Amerika već tri puta promenila predviđanja, a šef svih američkih obaveštajnih službi zaključio da je kriza opasnija od terorizma, pitanje je za DS da li treba da posluša istraživanja javnog mnjenja i požuri na izbore. Ako bi posle njih dobio veće parče vlasti, DS bi dobio i najveći deo odgovornosti, tačnije bio bi jedini, isključivi krivac za sve. SPS je jednom bio sva vlast i odgovoran za sve.
Rizikovanje nije osobina vlasti, naročito ne otvaranje mogućnosti da se vlast izgubi. Logičnije je zato očekivati da će demokrate izabrati da drže vlast bez novih izbora i čekaju da se kriza istutnji godinu ili dve pre isteka njihovog mandata. Ako ih na izbore ne izazove odluka Međunarodnog suda pravde kojom bi se jasno kazalo da nezavisnost Kosmeta nije u skladu sa međunarodnim pravom, demokrate će pre roka izaći na izbore jedino ako im neko istraživanje bude garantovalo da dobijaju preko 50 odsto glasova ili ako pronađu formulu da Srbija bude rajsko ostrvo u okeanu svetske krize i beznađa. A te „pilule za lilule” – nema.
Dragan Bujošević
[objavljeno: 15/02/2009]
.jpg)
