Izvor: Politika, 19.Avg.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neubedljiva Skupština
Trećina građana uopšte ne zna da li se u sadašnjem sazivu parlamenta nalazi bar jedan narodni poslanik koji živi u njihovom mestu, a njih 24 odsto zna da ima, ali ne zna ko je
Poverenje građana Srbije u srpski parlament poraslo je za 34 odsto u odnosu na prethodni saziv. Ali „ovaj visoki dom”, kako poslanici vole da kažu, narod gotovo ne prepoznaje kao predstavničko, već skoro isključivo kao zakonodavno telo. Predstavnička funkcija je vrlo važna, slažu se svi poslanici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i svi smatraju da je građani ne prepoznaju zato što ne biraju direktno svoje predstavnike, već ih bira partija.
Ali, dok jedni misle da se ta percepcija može promeniti samo promenom izbornog sistema, drugi veruju da se i sada može nešto učiniti, mada ne mnogo.
Prema istraživanju Cesida, koje je nedavno predstavljeno u srpskom parlamentu, od četiri funkcije Skupštine Srbije, 61 odsto građana navelo je na prvom mestu zakonodavnu, 18 odsto kontrolnu, 11 odsto izbornu i 10 odsto predstavničku. Istraživači su naveli da je stavljanje predstavničke funkcije tek na četvrto mesto posledica toga što građani nisu birali svoje predstavnike, otuda i 34 odsto građana uopšte ne zna da li se u sadašnjem sazivu nalazi barem jedan narodni poslanik koji živi u njihovom mestu. Njih 24 odsto zna da ima, ali ne zna ko je, dok četiri odsto zna da ima, ali osoba koju navodi nije poslanik.
Nije teško je shvatiti zašto građani poslanike ne doživljavaju kao svoje predstavnike. Dovoljno je reći da za godinu dana 19 poslanika nije našlo za shodno da na sednicama parlamenta kaže bilo šta – ćutali su sve vreme. Onaj ko pažljivo prati rasprave, teško da će steći utisak kako se tamo neko ko govori bavi baš njegovim, lokalnim problemom. Obično se problemi građana iz određene sredine pomenu kroz poslanička pitanja.
Maja Gojković, član Predsedništva SNS-a i poslanik te partije, koju su, svojevremeno, građani Novog Sada direktno izabrali za svoju gradonačelnicu, zadovoljna je što je poraslo poverenje u srpski parlament. Ona kaže da poslanici danonoćno rade na zakonima, ali ističe da „nedostaje taj jedan dan u kome bi poslanici obavezno radili s građanima u sredinama iz kojih su potekli, to bi pomoglo da nas vide kao svoje predstavnike”.
Gojkovićeva misli da bi neki „dan otvorenih vrata”, kada bi poslanici primali građane i razgovarali s njima, pomogao i ističe: „Bilo bi dobro kada bi se radilo na otvaranju poslaničkih kancelarija. Građani, na primer, u Američkom kongresu mogu da dođu kod svog kongresmena, da iznesu lokalni ili regionalni problem”. Gojkovićeva navodi da je potrebna reforma izbornog sistema, pa da građani neposredno biraju svog poslanika u svojoj izbornoj jedinici.
I Borislav Stefanović, šef poslaničke grupe DS-a, u izbornom sistemu vidi razlog što građani ne doživljavaju parlament kao predstavničko telo, ali navodi da na takav stav utiče to što poslanici ne dolaze na zasedanja.
„Građani ne glasaju za poslanika po imenu i prezimenu. Kada bi tako glasali, znali bi tačno ko je njihov predstavnik. Mi sada imamo veliki broj opština koje nemaju svoje predstavnike u parlamentu. Pored toga, imamo zakonsku odredbu po kojoj je poslanik vlasnik mandata, a uopšte nije trčao izbornu trku, a s druge strane imamo stranku koja se pretvara u jedan blok, gde individualizacija uopšte ne postoji. Sve to kad se sabere, Skupština još vrlo dobro stoji kod građana”, kaže Stefanović, dodajući da je potrebno promeniti izborni sistem, ali za to je potreban široki konsenzus.
Momo Čolaković (PUPS), kao i njegove kolege, misli da je sadašnji način izbora poslanika u najvećem kriv što ih građani ne doživljavaju kao svoje predstavnike.
„I način i metod rada ne doprinosi da građani parlament doživljavaju kao predstavničko telo, tu ima mnogo otuđenosti, više se iznose partijski stavovi i mnogo je politizacije. Ipak, mislim da je sadašnji saziv poboljšao situaciji”, ističe Čolaković.
Vladimir Ilić (URS) kaže da „mi nemamo prave predstavnike naroda, već političkih partija, jer su nam one dale mandate”. Prema Ilićevim rečima, „da bismo imali parlament po volji naroda, morali bismo da imamo neposredniji izbor, i to tako što bi se kandidovali ljudi s imenom i prezimenom”.
Ilić podseća na prvi višestranački parlament, kada su građani direktno birali poslanike, i navodi da su se tada pojavili ljudi koji su kasnije postali pravi politički faktori kao, na primer, Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Vojislav Šešelj, Vojislav Koštunica…
„Danas imamo bled i neubedljiv parlament, koji sam po sebi nema dovoljno ugleda, ni dovoljno snage da kontroliše vladu, zapravo vlada upravlja parlamentom, iako to ne bi trebalo da bude tako. Potrebna je promena izbornog sistema i povećanje izbornih jedinica. Sada je Srbija jedna izborna jedinica pa, teoretski, svi poslanici, kako je neko rekao, mogu da budu iz jednog solitera ili iz Beograda. U ovom sazivu više od sto opština nema svog predstavnika”, objašnjava Ilić.
--------------------------------------------------------------------
Trinaest opština i gradova nikada nisu imali poslanika
Prema podacima „Otvorenog parlamenta”, 13 gradova i opština nikada do sada nije imalo poslanika u Skupštini Srbije. Isti izvor navodi i da je u periodu od 1990. (tada su jedini put poslanici direktno birani) do 2008. godine, od pet statističkih regiona, Beograd ubedljivo najzastupljeniji, sa 28,4 odsto poslanika s prebivalištem u Beogradu. Najviše Beograđana u Skupštini Srbije bilo je 2001. godine – 102, a u sazivu iz 1991. godine bilo ih je 54.
Mirjana Čekerevac
objavljeno: 19.08.2013.
