Izvor: Politika, 25.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepoznata Srbija
Sociolozi tvrde da nema ozbiljnijih izučavanja srpskog društva, ali i da ta činjenica ne smeta previše domaćim političarima, koji u zemlji gde "svi znaju sve", znaju više od ostalih Srbija je tajna. Kada pesnik izgovori ovu rečenicu, maštanje je slobodno. Ali kada je naučnici izgovore, onda je vreme za uzbunu. A naučnici i istraživači Milan Nikolić, Mladen Lazić i Srećko Mihailović misle da je Srbija tajna zato što nema ozbiljnih izučavanja srpskog društva.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ipak, Mihailović, sociolog iz Instituta društvenih nauka, nimalo šaljivo će reći: "U stvari, u zemlji u kojoj svi znaju sve, ipak postoji branša koja više zna o svemu. To su političari. A pošto oni odlučuju o parama za nauku, naravno da neće davati pare za istraživanje onoga što oni već znaju. Zato nema para, nema nauke, nema istraživanja, ili ako ičega ima onda je to najčešće, po obimu a ponekad i po kvalitetu, nedovoljno i neprimereno potrebama. A nama nedostaju fundamentalna sociološka istraživanja. Ponešto u društvenoj nauci učine snalažljivi pojedinci koji su spremni da žrtvuju svoje vreme, svoje 'međunarodne veze& i mnogo čega drugoga."
Dakle, nije sve u sujeti i bahatosti političara, nešto je i u parama. O besparici svedoči tvrdnja Mladena Lazića, profesora sociologije na Filozofskom fakultetu, koji kaže da je on poslednji put koristio državna sredstva 1989. godine, i da je zahvaljujući svojim poznanstvima radio istraživanja. Njegova slika je sumorna: "Kod nas ne može da se finansira razvoj naučnog kadra. Sa ovako bednim sredstvima ne možemo imati dovoljno istraživača niti strategiju. Što znači da nemamo društvenu svest o značaju nauke."
Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, kaže da "Strani donatori nisu više zainteresovani i misle da bi država trebalo da preuzme finansiranje istraživanja o srpskom društvu." On smatra da nema mnogo koristi ni kada partije odreše kesu za istraživanja.
Mihailović objašnjava zašto u tom slučaju nema koristi: "Empirijska društvena istraživanja se svode na javnomnjenjska, a ova na predizborna, a ova na rejting političkih stranaka. I kao da je sve što imamo u istraživanjima tek goli stranački rejting." On kaže da kod nas postoje "bele mrlje" odnosno četiri oblasti neistraženih tema. "Prva je politička kultura. Ako bi je poznavali, znali bi šta se događa u politici i političkim elitama. Druga je pitanje identiteta, jer se ljudi već decenijama suočavaju s pitanjima ko su i šta su i koju vrstu poistovećenja danas preferiraju. Treća oblast su mladi, što se stalno marginalizuje, a na sledeće izbore izlazi generacija koja nije rođena u socijalizmu, i koju ne poznajemo, jer se socijalizovala devedesetih godina. I četvrta oblast su socijalne strukture u društvu. Mi smo prelazili iz kapitalizma u socijalizam, a sada smo ponovo u kapitalizmu."
Hrvatska izdvaja dvostruko više novca za društvena istraživanja nego Srbije, to je podatak koji bi trebalo da uznemiri političku i ekonomsku elitu Srbije, ali su šanse da se to dogodi jednake izgledu muškarca da zatrudni.
Ali, nije sve ni u parama, nešto je i u naučnicima. Mihailović misli da kod nas ima istraživača na svetskom nivou, ali da u "Srbiji nema naučne javnosti. Nema u nas one kritičke raspravljajuće javnosti tako željene još od vremena francuskih prosvetitelja i liberala 18. veka."
Slikovit i poražavajući primer odsustva naučne javnosti je, navodi Mihailović, tvrdnja "analitičara" i "političara" da je relikt socijalizma i "kardeljevštine" bio zahtev za javnom raspravom o ustavu. "Odavno nisam čuo za takav kompliment socijalizmu", uzvraća Mihailović "analitičarima".
Svađa zamenjuje argumentovanu raspravu čim se ideja, istraživanje, knjiga nekog naučnika podvrgne kritici. Zato Mihailović pita: "Kako onda reći kolegi istraživaču da je besmisleno u javnomnjenjskom istraživanju tražiti od ispitanika da kaže koje bi se noge radije odrekao, leve ili desne."
Mihailović navodi četiri mane loših istraživanja: zaključivanje na osnovu malog broja slučajeva, ekspertska pitanja za nepismeno ili tačnije polupismeno stanovništvo, politička pristrasnost i odsustvo interpretacije.
"Pristrasnost znači da se zna ko za koju stranku radi – vidi se iz nalaza istraživanja. Još bolji primer je kada bivši američki ambasador napiše kako je u ondašnjoj Jugoslaviji "svako imao radno mesto koje nije zahtevalo mnogo truda, a potom isto to ustvrde 'domaći papagaji&."
O četvrtoj mani – odsustvu tumačenja podataka govori i Mladen Lazić, upitan da li statistika može da zameni istraživanja. "Statistika je samo tehnika za prikupljanje i obradu činjenica. Bez teorijskog konteksta u kojem se činjenice tumače one ništa ne znače. Ali, niko ne mari za teorijski kontekst. Prikupljanje činjenica uslovljeno je pragmatičnim razlozima i zato postoji veliki broj fragmentarnih činjenica koje ne govore ništa o celini društva. Činjenice ne govore same o sebi pa nisu svi u stanju da ih tumače, a naročito statističari. Za tumačenje je neophodan teorijski kontekst u kome one dobijaju smisao. Kod nas se veruje da činjenice govore same o sebi, i svako postaje ekspert za tumačenje", kaže Lazić.
Slično je i kada istraživačke agencije preko medija saspu u javnost gomile podataka koje prepuste na tumačenje. U tom slučaju se, kaže Mihailović, "Nauka svodi na tehnologiju prikupljanja podataka, koji stvaraju iluziju da o nečemu nešto znamo, a u stvari i dalje ne znamo ništa. Tako i o Srbiji, postoji obilje podataka koji ničemu ne služe, osim stvaranju izmaglice u kojoj i dalje svako može da tvrdi da zna sve o svemu. A u tome su naši političari prvaci sveta."
Ivana Anojčić
[objavljeno: 25.06.2007.]
