Izvor: Politika, 12.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemačka "svadba slonova"
Iako su to samo dva puta učinili na saveznom nivou, Nemci su često praktikovali brak iz računa ljutih političkih protivnika – u pokrajinama
"Svadba slonova", medijska metafora za brak iz računa ljutih političkih protivnika, levice i desnice, socijaldemokrata i konzervativaca, dogodio se u posleratnoj Nemačkoj samo dva puta – u vreme (konzervativnog) kancelara Georga Kisingera i tada još vicekancelara i šefa diplomatije Vilija Branta, i nakon poslednjih parlamentarnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbora 2005. godine.
Konzervativci i socijaldemokrate su to, međutim, češće praktikovali na lokalnom (posebno) i pokrajinskom nivou, pokazujući da u politici, kao veštini mogućeg, ništa nije – nemoguće.
U to su, svojevremeno, pokušavali da ubede i naše ljute stranačke rivale ponikle, inače, iz istog korena, Demokratsku stranku i Demokratsku stranku Srbije. I u Nemačkoj je, naime, vladalo uverenje da je najoptimalnija politička varijanta za (tadašnju) Saveznu Republiku Jugoslaviju koalicioni sporazum između Vojislava Koštunice i pokojnog Zorana Đinđića.
Od toga se nije odustalo ni posle Đinđićevog tragičnog kraja. U organizaciji jedne nemačke fondacije, predstavnicima dve srpske političke stranke sa demokratskim predznakom (njihove delegacije predvodili su Dušan Petrović iz DS-a i Miloš Aligrudić iz DSS-a) upriličeni su, tokom višednevne posete, "časovi očigledne nastave". Stranački prvaci i poslanici su posetili nekoliko nemačkih pokrajina u kojima su na vlasti bili crno (politička boja konzervativaca) crveni ( politička boja socijaldemokrata).
Nije, bar u tom času, mnogo pomoglo, iako se i taj iznuđeni brak (uvereni smo iz duboko državnih i nacionalnih interesa) konačno, i na kraju, i ovde dogodio.
Nemci su, nakon poslednjih, i prevremenih izbora bili suočeni sa velikim političkim iskušenjima. Sada već bivši kancelar Gerhard Šreder odigrao je hazardnu političku igru i tvrdeći da više nema podršku ni u sopstvenoj stranci za ostvarivanje programa radikalnih reformi, što je bio čist politički manevar, iznudio je raspuštanje parlamenta (formalna odluka predsednika republike) i skraćenje mandata za godinu dana. U igri na sve ili ništa, veliki maher je pokušao da od serije poraza na pokrajinskim izborima, od kojih je najbolniji bio onaj najsvežiji (maj 2005) u Severnoj Rajni Vestfaliji, tradicionalnoj tvrđavi crvenih, izvuče eventualnu korist.
Zamalo u tome nije uspeo. Uspeo je zaista impresivnim ličnim angažovanjem i učinkom u predizbornoj kampanji da svoju stranku izvuče iz "doline plača". Izgubio je "na poene", ali nije bio poražen. Angela Merkel je dobila, ali pobeda nije bila ubedljiva. Političke posestrime Hrišćansko demokratska unija (CDU) Angele Merkel i (bavarska – postoji samo u toj pokrajini) Hrišćansko socijalna unija (CSU) Edmunda Šrojbera imale su prednost od svega tri poslanika.
U toj pat poziciji, i postizbornoj drami, i Gerhard Šreder i Angela Merkel su reklamirali pravo na najvažniji (iako ne protokolarno) politički položaj u zemlji, kancelarski "tron".
Šreder je u tome bio robusniji i agresivniji. Još u izbornoj noći, pred televizijskim kamerama, obraćajući se direktno i povišenim tonom (jedno vreme se spekulisalo da je za to bio kriv alkohol, a posle toga je sve pripisano "izbornom stresu") uočljivo zatečenoj i iznenađenoj Merkelovoj tvrdio je da ona nikada neće postati kancelarka.
Nekoliko dana u opticaju su bile razne koalicione varijante da bi se izbeglo ono što se, očigledno, izbeći nije moglo: zagrljaj ideološki i programski najudaljenijih stranaka u nemačkom političkom spektru. Konzervativci su pokušali sa liberalima. Nedovoljno za koalicionu većinu. Socijaldemokrati je, takođe, nisu mogli ostvariti sa dotadašnjim partnerima u vlasti – zelenima. Postojala je mogućnost crno-crveno-zelene koalicije, socijaldemokrata, levice (bivši istočnonemački komunisti predvođeni Gregorom Gizijem i sledbenici Oskara Lafontena sa zapadne strane, nekadašnjeg predsednika Socijaldemokratske partije i njenog otpadnika), ali Šreder nije hteo ni za živu glavu sa nekadašnjim prijateljem i superministrom u prvom kabinetu, "Napoleonom iz Sara", Lafontenom.
Šrederova hazarderska upornost, koja se mnogima nije dopadala, donela je, međutim, tantijeme njegovoj partiji: u kabinetu od šesnaest ministarskih fotelja, socijaldemokrate su dobile osam. Među njima i tako važna ministarstva kao što su spoljni poslovi (Frank Valter Štajnmajer), finansije (Per Štajnbrik), pravosuđe ( Brigite Cipris) i rad i socijalno staranje (Franc Mintefering, koji je, u isto vreme, kao dotadašnji, ne i sadašnji, šef partije, vicekancelar).
Nemačka praksa je, inače, da šef resora bira najvažnije i najbliže saradnike iz sopstvene stranke. Prvi ljudi u ministarstvu spoljnih poslova uz šefa diplomatije Štajnmajera su, na primer, socijaldemokrati Ginter Erler, državni ministar (neka vrsta zamenika, nedavno boravio u Beogradu), i Ginter Gloser, državni ministar za Evropu.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 12.05.2007.]
