Izvor: Politika, 06.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne sme da nam bude svejedno
Moji unuci moraju da znaju srpski, kaže politikolog iz Instituta za međunarodnu politiku
Miloš Jovanović je doktorand na Odseku političkih nauka na Sorboni, gde je i diplomirao na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka. Magistrirao je na smeru međunarodnih odnosa Odseka političkih nauka na Sorboni i bio asistent na predmetima ustavno pravo i komparativni politički sistemi. Zaposlen je kao istraživač–saradnik u beogradskom Institutu za međunarodnu politiku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i privredu. Svestan je, kako sam kaže, da može da zvuči glupo, ali, iako je bio integrisan u francusko društvo, vratio se u Srbiju zato što "ni svoj život ni svoj grob nije mogao da vidi tamo". "Moja buduća supruga je Francuskinja, klinci bi već bili polu-Srbi polu-Francuzi. Oni bi možda znali srpski, ali unuci već ne bi. Nema nas 300 miliona, pa da se rasipamo tako".
Udruženje građana "Aktivni centar" pokrenulo je krajem aprila kampanju "Za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije", kojom žele da motivišu građane Srbije da se više zainteresuju za opstanak svojih sunarodnika u Pokrajini. Predsednik udruženja Miloš Jovanović, na pitanje da li je kasno za ovakvu akciju, kaže za "Politiku" da su u akciju krenuli od dve činjenice: da status Kosova i Metohije još nije rešen, a "druga činjenica koja nas iritira je što se mesecima u srpskom javnom mnjenju čuje kako je to rešena stvar, kako treba da se pomirimo sa realnošću i da je najbolje da se ono otcepi kako bismo prekratili sami sebi muke. To uopšte nije tačno", kaže Jovanović.
Ipak ste akciji dali ime "Da li nam je stvarno svejedno", što implicira da jeste?
Kada sa ljudima iz moje generacije počnete da pričate o Kosovu, većina kaže: "Daj pusti me s tim, to je izgubljeno". Zanimljivo je da mi to često kažu ljudi koji su finansijski dobrostojeći, pripadnici te pseudoelite. To je posledica psihološkog rata koji je konstantno vođen protiv nas, a naročito je pojačan poslednjih godinu dana, objašnjenjima da je to već rešeno pitanje. Određen broj građana u tu priču je poverovao i otuda naš naslov "Da li nam je stvarno svejedno". Prvo: ne sme da nam bude svejedno, a drugo: nije još gotovo.
Pretpostavimo i da pokrenete građane i da im ne bude svejedno, šta mogu da urade?
Ova akcija nije upućena samo građanima, nego i našim političarima. Koliko god mi podržavali državni vrh i pregovarački tim koji, čini mi se, radi najbolje što može, politička elita može da bude i čvršća i jedinstvenija po pitanju KiM. Ali mi se obraćamo i međunarodnoj zajednici. Zato smo, pored bilborda, odabrali listove poput NIN-a i "Politike" jer se oni čitaju u ambasadama i o tome se referiše.
Šta očekujete da će dobiti iz Vaše kampanje?
Svaki naš otpor i batrganje pokazuje da ovde ima još ljudi koji se nisu pomirili sa tom njihovom idejom. Mi ćemo izgubiti Kosovo onog dana kada poverujemo da je ono neminovno izgubljeno. Dok ima ljudi i manifestacija koji se ne mire sa tom idejom, nastavljaju borbu na način na koji se može u tom trenutku, njima otežavamo posao. Što budemo čvršći i jedinstveniji, rešenje će biti povoljnije za nas. Nije jedina alternativa da se Kosovo reintegriše u potpunosti u Srbiju ili da dobije apsolutnu nezavisnost. U tom rasponu ima niz rešenja koja mogu da budu manje ili više povoljna za nas.
Koliko Vas je koštala ova kampanja i kako ste sakupili novac?
Prikupili smo 10.000 evra, a pomogli su ljudi koji deluju krajnje urbano, krajnje nenacionalistički, mada ovo i nije pitanje nacionalizma. Kampanju su pomogli moji prijatelji Francuzi koji poštuju ovu zemlju više nego neki od nas. To su Francuzi koji znaju našu istorijsku ulogu u Prvom svetskom, pa i Drugom svetskom ratu. Ovo je ozbiljno koncipirana i promišljena, ali finansijski skromna kampanja. Imamo 27 bilborda u Beogradu i zakupljene oglase u NIN-u i "Politici".
Jeste li pokušali sa nekim drugim medijima?
Nismo. Imali smo ograničena sredstva, u susret su nam izašli "Alma kvatro" i DPC, koji je izradio plakate.
Ipak, ciljna grupa vam je ograničena.
Naša poruka polako dolazi do ušiju i srca građana. Verujemo da će onaj ko je bio blizu da podlegne priči da je sve gotovo sada biti malo dalje. Mada, i javnost treba da se uključi. Gde su sada te beogradske face: pevači, glumci, pisci... da kažu da se ne slažu u vezi sa ovim što se radi sa KiM?
Da li ste ih zvali?
Neke smo zvali. Zanimljivo je da se niko nije odazvao, ali niko nije izričito rekao da nije za to. Podrže akciju, ali zbog nekog straha ili fatalizma koji su nam usadili, pa verovatno i zbog gubitničkog mentaliteta, ne verujemo u sebe. Izgubili smo samopouzdanje zbog razvoja događaja.
Kako da se borimo protiv tog gubitničkog mentaliteta?
Time što se nećemo pomiriti. Sada se borimo samo u toj psihološkoj sferi. Kosovo je pitanje identiteta, stabilnosti i jačine države, ali i pitanje boljeg standarda. Narod koji ne oseća solidarnost prema svojim sunarodnicima (a na KiM ima 100.000 Srba), narod koji postane nezainteresovan za budućnost svojih – nema budućnost kao kolektiv. Može svako od nas pojedinačno da bude uspešan, ali nećemo biti uspešni kao nacija i država.
Ukoliko dođe do priznavanja nezavisnog Kosova šta možemo uraditi osim verbalnog neslaganja?
Možemo da pružamo otpor tako što nam volja neće biti slomljena. A to zavisi od svakog od nas. Kada je Marti Ahtisari dolazio u Beograd zašto se nije okupilo 500.000 ljudi na ulicama da mu pokažemo da smo nezadovoljni i da je to nepravda? Isto je bilo kada je Srpsko nacionalno veće protestovalo ispred američke ambasade, bio sam tamo i bilo je jako malo mladih ljudi. Moglo je da se odvoji pola sata i dođe.
Šta mislite zašto nije došlo više ljudi?
Niko ne radi na tome. Političari rade koliko mogu, međutim, oni imaju problem sa kredibilitetom. Ima stranaka koje više veruju, neke manje, ali zbog nekih drugih segmenata imaju manje kredibiliteta. Mislim da narod nema mnogo poverenja u političare. Ali zato to mogu da urade javne ličnosti. Neka se skupi 20 mladih pevača, glumaca. Moj drugar Petar Petković i ja smo anonimusi, ali hajde da se okupe mladi ljudi od uticaja, mogli bismo nešto da napravimo.
Čini se da Vaše kolege u nekim nevladinim organizacijama imaju više uspeha u svojim kampanjama?
Mnoge se vrlo neiskreno bave svojim poslom, ali njihov rad daje rezultate u toj našoj malodušnosti. Kada Nenad Čanak na tv kaže da mi imamo veze sa Kosovom koliko i sa Madagaskarom, to daje rezultate. Kada u nekim medijima imate 15 ljudi koji u mesec dana kažu to isto, kako hoćete da narod ozbiljno reaguje? A šta tek da kažu ljudi na KiM? Njihove oči su uprte u Beograd, a u Beogradu situacija nije najbolja. Mene je ponekad sramota.
Pošto se bavite međunarodnim odnosima, šta mogu naši političari da urade, osim verbalnog neslaganja
Prvo, ne smeju nikada da priznaju to stanje. Međutim, ako dođe do priznavanja Kosova samo verbalno neslaganje neće promeniti stvari na terenu, jer teritoriju držite ljudima. U slučaju nezavisnosti, ako Srbi krenu odatle, vi možete da se ne slažete koliko god želite, ali vi gubite. Drugo, mogu da budu čvršći u retorici. U Srbiji mnogi političari, pa i ministar odbrane, kažu da nama Vojska ne služi za rat nego da ćemo isključivo mirnim i diplomatskim putem braniti Kosovo.
Mislite da treba da blefiraju?
Makar i kao blef nemojte da isključujete tu mogućnost. Niko od vas ne traži da kažete poslaćemo vojsku, ja to ne mogu da tvrdim jer ne znam kakva je situacija u našoj Vojsci i šta trenutno mogu da urade. Ali neko treba da snosi odgovornost i za to koliko nam je jaka Vojska. Ali nemojte da isključujete mogućnost da kažete: Srbija zadržava sva prava kao suverena država da na svaki mogući način brani svoj teritorijalni integritet i suverenitet. Kada kažete da ćete braniti samo političkim sredstvima a nikako vojnim, vi dajete jasan signal da se nećete boriti.
Čega je to posledica?
Mislim političkog diletantizma većine naše političke elite. Politika nije posao kao svaki drugi, ona zahteva i viziju i istorijsku dimenziju i određenu vertikalu. Ogromna većina naših političara je nema. Ozbiljan državnik je 2000. godine morao da nabavi efikasne protivavionske sisteme. U međunarodnim odnosima je najbitnija sila. Možete vi da poverujete u te naivne priče o ljudskim pravima, ali zapadna civilizacija funkcioniše po principu jačeg i sile. A ojačavanje Vojske vam neverovatno povećava pregovaračke mogućnosti.
Da li se zbog toga niko ne plaši srpske reakcije, nego SAD i pojedine članice EU stalno upozoravaju da Albanci ponovo mogu da se late oružja ukoliko ne dobiju nezavisnost?
Pa zašto bi se plašili kada mi prvi kažemo da nećemo. Ne kažem da treba ratovati, ja nisam imao priliku da ratujem i, verujte, voleo bih da tako i ostane. Albanci se ne libe da kažu da će upotrebiti silu ako rešenje ne bude povoljno za njih, a mi kažemo: kakvo god bude rešenje mi ćemo se boriti samo političkim sredstvima. A pri tom vidimo da politička sredstva ne daju rezultate. Srpski argumenti su izuzetno jaki po pitanju KiM, ali niko neće da ih čuje.
Da li je formiranje Garde cara Lazara u Kruševcu odgovor?
Ja mogu da vam nabrojim 20 ljudi koji bi otišli s puškom na Kosovo, ali ja nisam od onih koji misle da odlaziti s puškom u privatnom aranžmanu može mnogo da pomogne. Iza toga treba da stoji država, ako misli da je sposobna, ako ne, onda bolje da ne krećemo.
Vođa te garde je najavio da očekuje prvi problem upravo sa državom.
Ja ne znam o kojim je ljudima reč, niti ko stoji iza njih, niti da li su zaista to samoinicijativno pokrenuli. Mene kao politikologa i pravnika zanima kako će se naš državni vrh postaviti.
-----------------------------------------------------------
Ne dam da mi vređaju inteligenciju
Meni bi bilo lakše kada bi američki ambasador Majkl Polt kada dođe na tv rekao: "Mi smo jači i tako će biti". Mirnije bih otišao da spavam. Međutim, on priča te neverovatno nelogične i nedosledne priče u koje je teško poverovati. Ne samo što mi otima teritoriju, nego mi vređa inteligenciju. Blagom antiamerikanizmu u Srbiji ima razloga i ti razlozi nisu ovde, nego u njihovom ponašanju prema nama.
Biljana Mitrinović
[objavljeno: 06.05.2007.]
.jpg)
